Detekcija štetnih zračenja

Detektovati štetna zračenja i to predstaviti kao validan dokaz nauci je uvek predstavljalo uzaludan posao. Ovde bismo mogli izuzeti tehnička zračenja koja su merljiva današnjim specijalizovanim uređajima za te namene.

Poznato je da tehnička zračenja većeg inteziteta mogu štetno delovati na ljude i životnu okolinu u veoma kratkom periodu, ali se postavlja pitanje šta je sa štetnim zračenjima koja su manjeg inteziteta kao što su mesta poput naših domova, radnih i industrijskih prostora itd. Do skoro za ova slaba zračenja tehničkog porekla nije bilo konkretnih studja koja bi potvrdila njihovo štetno delovanje, ali u poslednje vreme sve se više  istražuje njihovo delovanje na ljude. Tako da su dobijeni rezultati koji bi potvrdili teoriju da je moguće štetno delovanje slabog tehničkog zračenje u dužem periodu na ljude i okolinu. Ovo potvrđuje informacija da je Svetska zdravstvena organizacija svrstala zračenje mobilnih telefona u grupu 2B što bi značilo da su mogući izazivači tumora mozga.

Druge vrste zračenja kao što su geopatogeno i kosmičko zračenje nije moguće sa preciznošću utvrditi sa aparatima. Na tržištu postoje takvi uređaji koji će izmeriti štetno zračenje, ali njihov kvalitet u merenju nije utvrđen i prema tom predstavljaju nesiguran način merenja.

Drugi proveren način detekcije štetnog zračenja je radiestezijska detekcija. Radiestezija je poznata i koristi se jo od davnina. Prva poznata slika gde je prikazan radiestezista datira iz 1550. godine. Širokim narodnim masama najpoznatija uloga radisteziste je traženje podzemnih voda u čemu je dobar radiestezista veoma uspešan. I danas ljudi veoma često traže osobu koja bi im odredila mesto gde će kopati bunar za vodu. Radiestezijskim ispitivanjem možete odrediti kvalitet vode, dubinu vodene žile, temperaturu vode itd.

Vremenom se ispostavilo da vodeni tok može da štetno utiče na ljude i radiestezija je našla primenu i u zdravstvenoj prevenciji. Ljudi koji su spavali na vodenim tokovima su trpeli određene zdravstvene tegobe u zavisnosti gde su bili pod uticajem vodenog toka. Najgora opcija je ako vodeni tok utiče na čoveka celom dužinom kada spava. Kroz istoriju se javljalo mnogo radiestezista koji su uglavnom bili lekari, tako da su u međuvremenu pronađeni i ostali uzročnici bolesti, a to je kosmičko zračenje gde su najpoznatije Kerijeva i Hartmanova mreža. Imena su dobila po svojim pronalazačima. 

Mnoge osobe koje su pod uticajem štetnog zračenja, a da ne znaju to, leče se od određene bolesti i to bezuspešno, jer samo zračenje blokira lečenje i još više narušava zdravstveno stanje. Zato je obavezno radiestezijski detektovati mesto spavanja ili gde se duže zadržava bolesnik i ako zračenje postoji, bolesnika je potrebno premestiti sa tog mesta ili uzeti sertifikovanu zaštitu protiv štetnog zračenja.

Po iskustvima radiestezista većina bolesti kod ljudi se apsolutno poklapala sa detektovanim štetnim zračenjem na mestima spavanja.

Najgora mesta su takozvane crne tačke gde se dva ili više zračenja ukrštaju. Ova mesta su veoma štetna i sa fatalnim posledicama po čoveka u veoma kratkom periodu.

Ljudi različito reaguju na štetna zračenja. Neki ih ne osećaju, ali trpe zdravstvene posledice. Kod drugih, koji su osetljiviji, mogu se javiti sledeći simptomi:

• odbojnost prema krevetu
• malaksalost i umor posle spavanja
• povraćanje
• depresija
• ubrzano lupanje srca
• noćni grčevi...

Većina zemalja donela je propise da se pre gradnje mora sprovesti radiestezijsko merenje parcele i te nalaze uvesti u projektni materijal. Cena objekta će uveliko zavisiti od toga.

Dva najpoznatija uređaja koja se koriste u radiesteziji su L antene (rašlje) i visak. Za njih možemo reći da su pojačivači impulsa koji se prenosi sa radiesteziste na njih. Pošto radiestezista pravi mikripokrete pri nailaženju na štetna polja, ti mikropokreti se prenose na visak ili L antenu koji se pod uticajem tih mikropokreta pomeraju na specifičan način. Visak uglavnom pravi pokrete levo – desno, napred – nazad ili u krug. L antene se ukrštaju, razilaze na suprotne strane ili se vrte u krug.

Slobodno možemo reći da su ovi uređaji pojačivači mikropokreta tela koji su prouzrokovani senzibilnošću radiesteziste pri nailaženju na štetna polja.

L antene ili rašlje

L antene ili rašlje i viskovi se prave uglavnom od mesinga. Radiestezista bira ono što mu više leži ili eventualno kombinuje u radu oba istrumenta. Viskovi se često koriste u detekciji zdravstvenih problema. Mnogi radiestezisti kažu da im je za prostorno detektovanje štetnog zračenja odgovaraju više L antene. Pri merenju radiestezista trpi posledice zračenja tako što se preko instrumenata, a naročito L antena prenosi veliki deo na njega. Zato mnogi radiestezisti koriste različite tehnike „ispiranja“ štetne energije sa njih, jer bi u suprotnom naneli veliku štetnu svom organizmu.

Visak za radiesteziju Izis

Radiestezija polako, ali sigurno pronalazi i vraća svoje mesto koje zaslužuje, jer je savremen način života doneo toliko toga što je pogubno za ljude, a radiestezija je ta koja lako i sa velikom sigurnošću može pomoći i rešiti različite probleme, a na prvom mestu da se u većoj meri preventivno deluje i da se problemi izbegnu pre nego što se pojave.

Procitajte više >>>

Napravite energetsku piramidu

Svako ko želi da napravi svoju energetsku piramidu, to može učiniti veoma lako na sledeći način. Zadatak nije težak, jer ne zahteva mnogo vremena, troškova ili napora da se izgradi sopstvena energetska piramida. Možete da koristite bilo koji materijal koji želite, papir, žicu, plastiku, bakar, karton itd. Veličina piramide može biti bilo kojih dimenzija.

Ipak, potrebno je poštovati neka pravila. Prvo, vaša piramida će morati da bude tačno proporcionalna replika Velike piramide u Gizi.

Počnite sa odabirom željene visine piramide (h). Dužina baze je jednak a= h x 1,5708 . Dužina strane energetske piramide je s = h  x  1,4949. Za referencu pogledajte sliku.

 

Ipak, ako ne želite da uradite proračun, proverite tabelu sa  već izračunatim dimenzijama na kraju ovog teksta.

Nakon što odaberete dimenzije vašem energetske piramide, uzmite svoj materijal i gradite svoj model. Pokušajte da ne koristite veštačke lepkove.  Ako pravite kartonski model, najlakši način je da nacrtate model na kartoni i onda presavijete 3 strane, dok 4 stranu zalepite lepkom, tako da ce samo ta strana biti zalepljena.

Nakon što izgradite svoju energetsku piramidu vreme je za eksperimente. Tokom eksperimenata uvek pozicionirajte svoju piramidu u pravcu sever-jug,. Kada postavljate objekat u piramidu, onda ga postavite na 1/3 visine piramide, jer je to ključna tačka gde se akumulira i deluje energija.  Energetska piramida treba da bude postavljena na ravnu površinu i ne preblizu električnim uređajima.

Uzmite malo vremena i eksperimentišite na različite načine. Rezultati mogu varirati, u zavisnosti od materijala i pozicioniranja kao i od dužine trajanja eksperimenta.

Tabela za pravljenje energetske piramide. Jedinicu mere odredite sami ( metri, santimetri, milimetri ;) ):

Visina	Osnova	Strana
(h)	(a)	(s)
2	3,1416	2,9892
3	4,71	4,48
4	6,28	5,98
5	7,85	7,45
10	15,7	14,94
15	23,56	22,41
20	31,41	29,89
25	39,27	37,36
30	47,12	44,83
35	54,97	52,31
40	62,83	59,78
45	70,68	67,25
50	78,54	74,73
55	86,39	82,2
60	94,24	89,67
65	102,1	97,14
70	109,96	104,62
75	117,81	112,09
80	125,66	119,56
85	133,51	127,04
90	141,37	134,51
95	149,22	141,98
100	157,08	149,46

POGLEDAJTE VIDEO O TOME KAKO FUNKCIONIŠE PXD BIOPIRAMIDA:

Procitajte više >>>

PERU - STANDARDI ZA KVALITET ŽIVOTNE SREDINE

Prema članu 2, pasus 22. Ustava Perua, glavna državna obaveza je da garantuje pravo svakog čoveka da živi u balansiranoj i dobroj sredini za razvoj svog života, a prema članu 67. iz zakona funkcija država je dužna da obezbedii nacionalnu ekološku polisu. Zakon o ekološkim i nacionalnim resursima, zakonodavna odluka broj 613, član 1. potvrđuje da je održavanje zdrave životne sredine obaveza svakog građanina i naglašava obavezu vlade da spreči i da kontroliše svaku štetu napravljenu prirodi koja može da onemogući normalan razvoj i bilo koju formu života i okruženja. Standardi za kvalitet životne sredine i zaštitu od nejonizirajućih radijacija su prirodni instrumenti ekološkog menadžmenta menadžmenta kako bi se sprečilo, odnosno planiralo kontrolisanje zagađenja na strategijama za zaštitu zdravlja, povećane nadležnosti države i promocije održivog razvoja.

Prema pasusu e) člana 4. Zakona 26410 Nacionalnog saveta za okolinu, modifikovanom Zakonom 28245 koji predstavlja okvir Zakona o nacionalnom sistemu ekološkog menadžmenta, funkcija Nacionalnog saveta za životnu sredinu je da vodi proces obrade i usavršavanja standarda za kvalitet životne sredine koji se upućuju predsedniku Saveta da bi se dobilo odobrenje Vrhovnog suda.
Navedene odredbe utemeljene su i usaglašene sa Zakonom o standardima za kvalitet usaglašene sa Zakonom o stan¬dardima za kvalitet životne sredine zaštitom od nejonizirajućih radijacija.
U skladu sa pasusom k) člana 4. Zakona 26410, modifikovanog u član Zakona 28245, nadležnost Nacionalnog saveta za zaštitu životne sredine diktira precizne norme odgovarajućeg funkcionisanja instrumenata ekološkog menadžmenta.

Prema članu 10. (broj 10.1) Zakona 28245,
Nacionalni savet za zaštitu životne sredine ima moć da nameće norme koje sadrže instrumente ekološkog menadžmenta od strane centralne, regionalne i lokalne vlade kao i privatnog sektora. Prema prethodno na¬vedenim normama, koje su u saglasnosti sa odgovarajućim propisima Nacional¬nog saveta za zaštitu životne sredine, reguliše se funkcija i striktna primena standarda kvaliteta životnog okruženja u nejonizirajućoj radijaciji kao instrument ekološkog menadžmenta, te sektora i nivoa vlade koji su uključeni u njihovu realizaciju.

Prema tome, u pasusu 24. člana 118. Ustava Perua, ističe se da je zakonodavna od¬luka sa brojem 560 sadržana u Zakonu za izvršnu vlast, Zakonu 26410 i Zakonu 28245.


ODLUKE:

Član 1.
Odobrenim standardima za kvalitet životnog okruženja u nejonizirajućoj radijaciji, koji su sadržani u Aneksu i koji su deo odluke Vrhovnog suda, potvrđuje se maksimalan nivo snažne nejonizirajuće radijacije, koja postoji u sredini i za koju se preporučuje da se ne nadmašuje kako bi se izbegli rizici za ljudsko zdravlje i ugroženost okruženja. Ovi standardi su postavljeni najpre zbog zaštite čovekovog zdravlja.

Član 2.
Nacionalni savet za zaštitu životne sredine određuje norme kojima se reguliše odgovarajuće funkcionisanje i primena standarda za kvalitet životnog okruženja u nejonizirajućoj radijaciji, a takođe i instrumenti ekološkog menadžmenta od strane sektora i nivoa vlade koji su uključeni u procese njihove realizacije.

Član 3.
Sadašnja odluka Vrhovnog suda je odobrena sa strane predsednika Saveta.


Izdala Vlada Perua, Lima , 2. februar 2005.
Alejandro Toledo, predsednik Perua Carlos Ferrero, premijer Perua

Procitajte više >>>

IZRAEL - ZAKON O NEJONIZIRAJUĆOJ RADIJACIJI, 2006. godine

Objavljivanje Zakona o nejonizirajućoj radiaciji u Službenom glasniku vlade (Reshu­mot), 1. januara 2006. godine, predstavlja značajan prodor regulacije izvora radijacije u Iz­raelu. Plansko, zakonsko regulisanje ove veoma važne oblasti temelji se na definisanoj ulozi zaštite stanovništva i prirode od štetnih uticaja koje prouzrokuje nejonizirajuća radijacija, uključujući i radijaciju mobilnih baznih stanica (antena) i instalacija električnih mreža. Za­kon reguliše uvođenje i praktične radnje u vezi sa izvorima nejonizirajućih radijacija, usluge merenja radijacije, između ostalog, i određivanjem zabrana i propisivanjem obaveza u sa­glasnosti sa primenjivim principima.

Preciznije rečeno, Zakon zabranjuje gradnju kon­strukcija sa izvorima radijacije ili obavljanje bilo kakvih usluga u vezi sa radijacijom bez saglasnosti Ministar­stva za zaštitu životne sredine: dozvolu građenja, doz­volu za rad ili dozvolu za obezbeđenje usluga. U vezi s tim, Zakon propisuje uslove za dobijanje svake od ovih dozvola, uključujući i mere o ograničenju izloženosti čoveka i prirodne sredine na predviđenu radijaciju , za­tim, merenja pre i posle dejstva izvora radijacije od strane profesionalno obučenih i licenciranih davalaca usluga. Zakon takođe precizno određuje zabrane, instrukcije za inspekcije, njihovo sprovođenje, kazne i naplate.

Osim toga, Zakon se odnosi i na saopštenja za javnost u vezi sa statusom i dozvolama o radijaciji, lokacijama izvora radijacije, procentima nivoa izlaganja i rezultatima merenja radijacije.

Isto to, odnosi se i na moguće zahteve za kompen­zaciju protiv kompanije mobilnih telefona, te za smanjenu vrednost privatnog poseda zbog bliskosti nejonizirajućeg izvora radijacije.

Konačno, Zakon omogućava donošenje propisa od strane Ministarstva za zaštitu životne sredine, privremeno i u konsultacijama sa drugim ministarstvima, u vezi sa temama kao što su: kriterijumi i procedure za odobravanje dozvo­la, maksimalno dozvoljeni nivo izloženosti nejonizirajućoj radijaciji, mere za predupređenje i bezbednost u sprečavanju rizika od izloženosti javnosti i prirodne sredine, mere o radijaciji za vreme delovanja njenih izvora i bezbedna rastojanja od mobilnih baznih stanica, uključujuči i rastojanja od osetljivih lokacija - škole, bolnice, domovi za penzionere i druge institucije.

Ovaj Zakon je stupio na snagu 1. januara 2007. godine samo za postavljanje električnih mreža, čija je gradnja dozvoljena ili je odobrena na ovaj datum, u julu 2008. godine.

Procitajte više >>>

Kratka istorija radiestezije

Radiestezija je, čini se, stara kao i samo čovečanstvo. Na crtežima pronađenim u špiljama, gde su obitavali predistorijski ljudi, nalazili su se i crteži koji bi mogli predstavljati prvobitni oblik rašlji. To su nacrti istorijskih štapova na zidovima špilja. Jasno je, da je potreba za vodom, pored hrane, bila od glavnih preokupacija prethistorijskih ljudi. Verovatno da su upravo ti ljudi sa sposobnošću za otkrivanje vode, kao šestim čulom, bili vračevi ili poglavari plemena, koji su imali zadatak pronalaziti najpogodnija mesta za život, a to su pored smještaja bili voda i hrana. Oni su, pored vode, morali pronalaziti i mesta gde se zadržava divljač, radi lova. I dan-danas u primitivnih naroda u Africi i Polineziji postoje ljudi, obično plemenski vračevi, koji upotrebljavaju štapove kojima otkrivaju sakrivene ili ukradene stvari. Rašlje se,u Kini upotrebljavaju 2.000 godina pre naše ere. To su, navodno, bila dva dugačka štapa, što su ih držala dva čoveka. Postoji jedan bareljef iz 147. godine pr. Hrista, u kome piše da je car Yu iz dinastije Hia bio glasovit u otkrivanju ležišta ruda, izvora i sakrivenih predmeta.. U grobnicama egipatskih faraona u crtežima na zidovima ima predmeta sličnih današnjim rašljama i visku. Na žalost nema objašnjenja čemu su služili. Mojsiju se pripisuje da je udario štapom po kamenu, i da je potekla voda iz stena Horeba. Verojatno da je bio upoznat sa svojstvima rašalja. U istoriji starog veka mnogo se spominju štapovi, ali nema dokaza da li se to radilo o rašljama. Plinije govori o vodi, a ne spominje rašlje. Rimljani su rašlje zvali lituus. Rimske legije kad su napadale na Galiju (današnja Francuska) i Nemačku imale su rašljare, koji su se bavili snabdevanjem vojske pitkom vodom. Rimski sveštenici upotrebljavaju visak., Nakon otkrivene zavere, protiv cara Flaviusa Valensa (4. vek) interesovalo ga je da dozna, s koje mu strane preti opasnost. Taj zadatak poverio je sveštenicima, koji su s viskom iznad abecede, dobili tri slova TEO... Car je dao smaknuti sve ljude u svojoj blizini, čije je ime počinjalo slovima TEO. Nije pomoglo, ipak ga je ubio Teodosije. U srednjem veku se često spominje upotreba rašalja. U nemačkim spisima u 3. i 4., veku spominju se Wünschelrute i Wünschelrisz, što je naziv za rašlje. God. 1430. u zapisu jednog vernika  spominje se rad sa rašljama na istraživanju ruda. Prvi rašljar koji se spominje imenom je sveštenik P. Bernhardus, koji je uspio pronaći ukradeno blago 1532. godine. Malo kasnije spominju se rašljari Caspar Brusch i Michael Barth, koji su bili na glasu sa svojim sposobnostima u Nemačkoj. Prva poznata slika rašljara koji istražuje na terenu je u delu Sebastiana Münstera: Cosmographia universalis, iz godine 1550. Godine 1556. izdana je knjiga Georga Bauera, zvanog G. Agricala, nemačkog lekara i minerologa, rasprava o rudama: De Re metatica, sa slikom rašljara, kako odseca na drvetu rašlje, zatim kako istražuje teren sa rudama.  Još 1521. godine u jednoj knjizi opisan je način kako se izrađuju rašlje: "Treba pronaći pogodnu račvastu granu od lijeske te je, kad se sunce rađa na istoku odseći na tri kraja tri puta govoreći: Podižem vas u ime Mitratona, Elohima, Semforasa i Adnaya, da bi mi poslužile da pronađem sve što mi treba, kao što su to radili Mojsijev i Jakobov štap. Zatim ćete po meri kod kovača iskovati isto takve metalne grane, naoštriti ih da bi mogli s njima zaklati žrtvu (obično jedno pile). Nakon klanja ostavćete željezne rašlje, koje ste izabrali, zatim ugrejati magnetski kamen da bi namagnetisali krajeve otkinutih rašalja. Mora se priznati da je postupak za izradu današnjih rašalja mnogo lakši i jednostavniji. Nekako u ovo doba inkvizicija je u punom zamahu. Sve što nije svima, a naročito sveštenicima jasno, proglašava se vezom s demonima i đavolom. Vrši se proganjanje i ometanje svih ljudi, koji su sumnjivi, da održavaju vezu sa đavolom, proglasavaju se čarobnjacima i vešticama. Pri tome je stradao i velik broj rašljara, zatvaralo ih se i osuđivalo. Ovaj se progon zadržao sve do kraja 17. veka, kada i sveštenstvo počinje proučavati rad s viskom i rašljama. Godine 1600. u Nemačkoj se pojavljuje Jeandu Chatelet, baron od Beausoleila i Auffenbacha, koji je bio čuven kao istraživač rudnog bogatstva. Bio je francuskog porekla. Obišao je mnoge evropske rudnike, pa je tako došao u Francusku, gde upoznaje svoju buduću suprugu Martine de. Bertereau koja udajom (oko 1610 g.) postaje baronica de Beausoleil. Zajedno sa suprugom počinje istraživati rudno bogatstvo Francuske i izvore vode, sa sedam vrsta rašalja, busolama i astrolabom. To je prvi podatak o traženju vode; pomoću rašalja. Preko parlamenta Bordeaux-a, Toulouse-a i Provence, godine 1627. registruju svoj rad i to se smatra prvim službenim priznavanjem radiestezije. Otkriveno je više od pet stotina rudnih ležišta (kristal, gvožđe, galenit, ugljen, cink, antimon, sumpor, tirkize, rubine i opale, te mramor i dr.) i mnogo izvora. Nadzornik u gradu Rennesu, pod sumnjom da se bave čarolijama, pretresao im je stan, odnio sav pribor i dao ih uhapsiti. Iako je baronica de Beausoleil uputila molbu kardinalu Richelieu da ih pusti, navodeći sve što su napravili za Francusku, on se na to oglušio, pa su njih oboje okončali svoj život u zatvoru. Profesor Pater Kirchner 1631. godine dokazao je da se rašlje pokreću samo u rukama osetljivih rašljara, a ne zato što su pod uticajem drugog uzroka. Izbalansirao je rašlje na jednom naslonu i prinosio razne rude rašljama i one su ostale potpuno nepokretne. Time je pronašao, da ne postoji nikakva naklonost (simpatija) između rašalja i predmeta. Kretanje rašalja objašnjavao je nesvesnim pokretima mišića u rašljara. On je time prvi poznati naučnik koji je pokušao naučno objasniti rad s rašljama.. Jean Francois pokušava 1655. godine napraviti instrument za pronalaženje vode. Verovatno nije uspeo jer se kasnije ponovno vratio rašljama. Rad sa rašljama u ovo vreme i nadalje naziva se rabdomantijom*, a rašljari rabdomantima. Rašljarenje je bilo godine 1658. priznato počasnom diskusijom u akademskim tezama u Wittenbergu. Raspravljalo se da li rabdomanciju treba uvrstiti u okultne sile ili ne. Zaključeno je da ne treba, osim u slučaju kad se radi o prevari, ali se ipak, kad su nalazi na terenu neverovatni, možda stoji u vezi sa đavolom. I pored progona i negodovanja od strane sveštenika, javljaju se sve brojniji rašljari koji svojim rezultatima zadivljuju i zbunjuju tadašnju javnost, tako da sveštenstvo počinje, jasno pod zakletvom držanja stroge tajne, proučavati te fenomene. Tome je naročito pridonela pojava rašljara Francuza Jacques-a Aymara. 0 njegovim uspešnim poduhvatima opširno je pisala štampa onoga vremena, vršili sa njim naučni pokusi, što je sačuvano u dokumentima do današnjih dana. Rođen je 1662. godine u Saint Marcelinu, blizu Liona. Ne zna se kako je postao rašljar. Sa 26 godina otkrivao je počinioce krađa. Tražeći malo kasnije podzemni tok vode, kopajući na tome mestu naišao je na zakopan leš jedne žene. Odmah se pomoću rašalja dao na traženje počinitelja ubistva. Rašlje su ga dovele do kuće njenog muža, koji je priznao zločin. Kada je bio ubijen jedan vinarski trgovac i njegova žena (1692. god.) a nije se moglo pronaći ko je to učinio, magistrat je u pomoć pozvao Aymara. On se uputio s mesta zločina sa rašljama u ruci, prešao most preko Rhone i došao u kuću jednog vrtlara, ušao mu u kuću i pronašao da su tu bila dvojica, koji su sedeli i pili, a zatim otišli. Nakon praćenja traga nekoliko dana, rašlje su ga odvele ravno u zatvor, gde je bio ubica zatvoren radi neke krađe. Kratko iza toga on je priznao svoje nedelo, te odao da je imao saučesnika. Osuđen je na smrt i rastrgan na kotaču.  Sveštenik Abbe de Vallemont mesec dana je 1698. godine izvodio s njim eksperimente i tvrdi da je sigurno da se u njegovim rukama okreću rašlje kada sledi ubice i lopove. Postaknut uspesima Aymara izdaje knjigu: Okultna fizika ili rasprava o božanskim rašljama (1693. g.), kojim delom staje u obranu rada sa rašljama. Inkvizicija zabranjuje ovu knjigu (1701.g.), ali se knjiga ipak ponovno štampa 1702. godine, a nakon toga ponovno 1722. godine. Čini se da je početak 18. veka vreme kad kler počinje prihvatati rabdomanciju kao normalnu pojavu. Nakon Aymara, u Francuskoj se pojavljuje novi glasoviti rašljar po imenu Barthélemy Bleton. Rođen je negde između 1740. i 1750. godine. Radi slabog materijalnog stanja, roditelji su.ga dali da radi kao sluga. Imao je sedam godina kada je, čuvajući stoku, seo na jedan kamen i došlo mu je zlo i počeo se sav tresti. Kad bi otišao s kamena, to je prestajalo, a čim bi ponovno seo na kamen, događalo mu se isto. Jednom prilikom je to opazio jedan sveštenik koji je dao na tom mestu da se kopa i pronašla su se jaka vrela. Rašlje koje je upotrebljavao Bleton bile su ispruženi štap kojeg je on držao s kažiprstima ruku. Štap je bio vrlo malo povijen. (Sl. 5) Okretao se nesvojevoljnim pokretima njegovih ruku. Čak i da je htio to učiniti, to ne bi mogao sam, s obzirom na način kako rašlje drži. Broj okretaja je iznosio 30 do 80 u minuti.. Postoji mnogo zapisanog i očuvanog o radu rašljara Bletona. Sposobnost za rad sa rašljama, dok je bio bolestan, bila je smanjena.  O Bletonu i eksperimentima s njim pisao je mnogo Dr. Pierre Thouvenel u Fizičkim i lekarskim memoarima (1781) i u Drugim memoarima (1784), u kojima je fenomen rašalja pokušao da reši svojom teorijom o elektrici. Vrlo često je eksperimentisao s Bletonom, koji je imao povez na očima, vodio ga po terenu desno i levo, ali se nije nikada desilo da je Bleton utvrdio da se nalazi na toku podzemne vode, kad na njoj nije bio. Bleton je pokazivao na površini terena, gde se dole podzemni tokovi granaju, šire ili propadaju. Dr. Thouvenel je naveo podatak da u šest stotina eksperimenata nije Bleton ni jedanput pogrešio. Bleton je radio za mnoge ugledne ljude onog doba: "To su bili grofovi, markizi, gradonačelnici i neka društva." Vršio je istraživanje vode i izvan Francuske. U maju 1782. godine Bleton je ispitan od šest naučnika. Zavezanih očiju on je pronašao zakopanu cev, kroz koju je tekla voda. Bio je to puni uspeh Bletona, pa je pronašao nekoliko izvora na mestima gde je to kraljica Francuske želela.. I dan-danas se proučava Bletonov rad od strane nekih naučnika. Godine 1790. rođen je sveštenik Abbé Paramelle koji se bavi istraživanjem podzemnih voda. On to nije radio rašljama, nego je to zaključivao po konfiguraciji terena i padu slojeva. Došao je do zaključka, da se voda u podzemlju ponaša slično kao na površini. Kiša pada na tlo, proceđuje se kroz trošni površinski pokrivač do nepropusne podloge, a onda ide po njoj na niže, stvarajući podzemne potočiće, potoke, jezera pa nekad i čitave reke, koje negde izbijaju na površinu. U 25 godina locirao je oko deset hiljada izvora, od kojih je velika većina i danas, u upotrebi. Paramelle je objavio svoje radove na otkrivanju izvora, i knjiga je doživela četiri izdanja. Kroz ovu kratku istoriju radiestezije govorilo se uglavnom o radu s rašljama, jer je o tome bilo dosta podataka. Sigurno je da je kroz svo ovo vreme i visak bio manje-više u upotrebi. On se spominje u delima Schota (1662) i Beyera (1749); ali izgleda da nije služio za traženje vode. Tek 1798. godine postoje podaci da je prof. Antoine Gerboin, došavši u posed jednog viska vršio sa njim eksperimente otkrivši, da visak reaguje u onoga, koji ga drži često na čudan način. Slavni hemičar Chevreul, član Francuske akademije nauka, nastavlja Gerboinove. eksperimente, sa viskom u vremenu od 1812. do 1833. godine, a rezultata o tome objavljuje tek 1854. u knjizi: 0 božanskim rašljama, visku zvanom istraživač i pločama koje se okreću. S obzirom da je bio apsolutno radiestezijski neosetljiv, to je izjavio da niti rašlje, niti visak, nisu nikakav instrument za istražne radove, bilo na vodu ili za nešto drugo. Ovaj zaključak zakočio je gotovo pola veka rad na proučavanju viska. Istraživanje izvora uzima maha tek početkom 20. veka. Rašljari i oni koji rade sa viskom počinju se ujedinjavati u regionalne, nacionalne i međunarodne kongrese. Vrše se stalno istražni radovi, kako u Evropi, tako i u nemačkim i engleskim kolonijama. Prvi kongres istraživača održan je u Hannoveru 1911. godine, Drugi kongres u Guilfordu u Engleskoj. Godine 1913. održava se u Nemačkoj "Internacionalna unija istraživača". Iste te godine održan je u Parizu "Internacionalni kongres eksperimentalne psihologije". U prvom svetskom ratu (1914-1918) upotrebljavaju se rašlje za pronalaženje pitke vode za vojsku, podzemne špilje za skloništa, kao i zakopane granate. Abbe Kermet napravio je 1919. godine nekoliko fascinirajućih otkrića na mestima iz daljine. U prosincu 1929. godine usvojena je reč radiestezija, koja je obuhvatila sve vrste radova, koji se izvode pomoću rašalja i viska, a uskoro zatim Emile Christophe daje radiesteziji na daljinu ime teleradiestezija. Kongresi su se održavali još u Barceloni (1927), Bad Rathenfeldu (1930), Veroni (1932), Lozani (1934), Liege-u (1939), a onda dolazi do Drugog svetskog rata, pa je tek 1954. godine održan Internacionalni kongres u Parizu, zatim 1956. u Locarnu i tako redom. U novije vreme radiestezija doživljava procvat. Izdaju se mnogi časopisi, revije i knjige, koje se bave tom problematikom. Radiestezisti 20. veka otkrivaju u radiesteziji nove spoznaje, proširuju znanja, izučavaju radiesteziju nastojeći je što više približiti nauci. Spomenuo bih Abbe Alexisa Bouly-a (1865-1953), koji se naziva ocem radiestezije, Abbe Alexisa Hermet-a (1966- 1937), nazvanog Princom istraživača izvora, Henry de France-a (1872-1947), Francuze, zatim Bülowa, von Uslara iz Nemačke, Beichla, Dr Benedikta, iz Austrije, Adamsa Gatakera, Hulinsa, iz Vel. Britanije i dr. Postoji u novije vreme čitava plejada izvrsnih radiestezista čije knjige možemo nabaviti u inostranstvu. Od naših radiestezista spomenuo bih najpre pokojnog inž. Stanka Jurdanu i Rudolfa Žihera, koji su izdali prve radiestezijske knjige kod nas. 

Poglavlje je iz knjige "Radistezija I" koja je delo hrvatskog radiesteziste Smail Dubravića.

Procitajte više >>>