Kerijeva mreža - Dr. Manfred Curry

Dr. Manfred Curry, kojem se pripisuje pronalaženje II. globalnje mreže nazvanje po njemu Kerijeva mreža bio je po zanimanju lekar, nemačko-američkog porekla, a istraživanja uticaja zračenja na zdravlje ljudi vršio je do svoje smrti u svom Institutu za istraživanje u Riederau na Ammersee-u (Bavarska). Danas ovaj institut više ne postoji. Da bi proučio delovanje atmosferskih i spoljnih uticaja na ljude, napravio je tzv. klimatest komoru u koju je stavljao pacijente i ustanovio je, da sadržaj atmosferskog ozona, a naročito promene njegove koncentracije u toj komori, dovode do toga, da se pacijenti, podvrgnuti ovom testu, ne ponašaju svi jednako. Pacijenti koji su osetljivi na dolazak vruće fronte, tzv. "W"-tipovi (warm = vruć) u klima-test komori prilikom smanjenja količinje ozona osećaju nelagodnost i reaguju različitim tegobama. Kod povećanja koncentracije ozona, ovi W-tipovi se osećaju vrlo ugodno. Kod drugog tipa ljudi, tj. onih koji su osetljivi na dolazak hladne fronte, tzv. "K" tipovi (kalt = hladan), reagovanja su bila upravo potpuno drugačija. Oni se osećaju vrlo loše kod povećanja ozona u klima-test komori. S obzirom na dovod ili odvod ozona, može se i kod jednog i kod drugog tipa ("W" i "K") ustanoviti u kojoj se koncentraciji ozona oni najbolje osećaju pa se može odrediti i pojedina klimatska mesta sa već poznatom koncentracijom ozona, koja bi mogla korisno delovati na pacijenta, da bi se njegovo zdravstveno stanje popravilo. U medicini su poznata dva tipa astme i to "W" i "K" astma. Pogrešno bi bilo poslati onog pacienta koji ima "W" astmu u mesto gde je sadržaj ozona mala i obratno, poslati pacienta sa "K" astmom u mesto gde je koncentracija ozona u vazduhu velika.

Danas je jasno da svako telo ima oko sebe jedno strujno polje, jer se celi organizam ponaša kao jedan generator, koji stvara to polje. Ovo je polje različitog intenziteta, ali se ono odmah menja prema tipu ili drugoj osobi koja dođe u područe delovanja ovog polja. Kako naše polje postoji oko našeg tela, tako isto postoje i polja oko svih drugih živih bića i drugih ljudi. Kada ova dva polja dođu u domet jedan drugog, dobijaju se određena osećanja. Poznato je nama svima, da se dešava da susretnemo nama nepoznate ljude i da su nam odmah odbojni, da ne kažem čak da se u njihovoj blizini osećamo nelagodno, da nam smetaju i ne možemo se normalno koncentrisati. Ako se ovakve osobe približe, mi se povlačimo i nastojimo udaljiti od takvog čoveka, jer osećamo kao da nam vlastitu energiju oduzima. S druge stranje postoje ljudi, pa i životinje, koje su nam pri susretu odmah simpatični, ulivaju nam poverenje, osećamo da nas smiruju, da želimo da smo što bliže njima, da želimo da se upoznamo i sprijateljimo.  Tako reaguju i životinje. Uzmimo pse. Oni odmah osećaju svojim poljem, koji im je pas prijatelj, a koji nije. Prvima prilaze odmah s poverenjem, a od drugih se odmah brzo udaljavaju, ili reaguju munjevito da odmah navaljuju jedni na druge. Dakle možemo reći da postoji jedna kritična tačka, na kojoj se, čim se razmak između dveju živih bića prekorači, tj. skrati, ili bolje reći kad delovanje polja jednoga uđe u delovanje polja drugog, dolazi do određenih ugodnih ili neugodnih reakcija u organizmu.

 Istraživanjima što ih je vršio Dr. Curry sa svojim saradnicima opazio je da polja koja se pružaju oko pojedinih ljudi nisu jednakog dometa. Kod "W" tipova ovo je pole iznosilo od 0 do 40 cm od tiela, kod mešovitih ("G") tipova (gemischt = mešovit) iznosi 40-60 cm, a kod "K" tipova je ovaj razmak iznosio 60 do oko 100 cm. Mogu biti manja kolebanja, zavisno o godišnjem dobu i klimatskoj situaciji mesta prebivanja. Ovaj razmak od tela do granice delovanja polja Keri je nazvao reakcionim razmakom (u daljem tekstu RR) (Reaktionsabstand). Interesantno je spomenuti da ljudi sa velikim reakcionim razmakom osećaju privlačnost prema onima sa malim RR. To znači da se "W" i "K" tipovi međusobno privlače. Ispitivanjem bračnih parova u klima-test komori dobio se podatak da u 95% slučaeva, ako se RR-ovi supružnika zbroe, dobija se prosek od 120. Značajno je da u brakovima gde je ovaj zbroj manji od 100 ili veći od 140 uglavnom nema dece, ili ako se deca i rode imaju zdravstvenih poteškoća već od samog rođenja. Na RR se može utecati lekovima. Oni medikamenti koji dovode do suženja krvnih sudova produžuju ga, a oni koji ih šire skraćuju ga. Isto tako sadržaj ozona u vazduhu  menja veličinu RR. Hladnije fronte sa puno ozona produžavaju ga, dok ga niske koncentracije, koje se javljaju u gradskim područjima sa mnogo smoga ili prilikom dolaska vetra osetno skraćuju. Pomoću merenja RR-a može se ustanoviti i vrsta bolesti od koje neko boluje. Bolesti koje imaju upalni karakter, tj. one koje traju kratko, ili one koje izazivaju grčeve daju duži RR. Kod napada angine pektoris ovaj se RR može povećati sve do 150 cm, pa čak i dalje rasti. Prilikom ubadanja zlatnih igala u akupunkturne tačke naglo se povećava RR, a ako se to radi srebrnim iglama, onda se smanjuje. Zato zlatne igle treba upotrebljavati kod "W" tipova, a kod "K" tipova srebrne. Zlatne plombe u zubima "W" tipova deluju pozitivno, dok kod "K" tipova prouzrokuju razne smetnje. Amalgamske plombe su povoljnje samo "K" tipovima. Prema opažanjima Dr. Kerija "W" tipovi imaju sklonost za metale kao što su zlato, bakar, med, a "K" tipovi za platinu, srebro i nikal. Zlatno i srebrno prstenje i narukvice izazivaju osetnu promenu RR-a i kod divljih naroda nisu nošeni kao ukrasni predmeti. Studij Dr. Curry-ja je statistički dokazao, da - s manjim izuzecima  - uvek od raka oboljevaju "K" tipovi, a ne "W" tipovi. Ljudi koji su bolesni od raka imaju veliki RR. Kod njih nije nikada opažen manji RR od 80 cm, retki su oni koji imaju ispod 100, a u pravilu skoro svi imaju više od 100. Nekad se ovaj RR penjao i do 180 cm. Prosek je 120 cm. Jasno je stoga da ljude koji su oboleli od raka ne treba slati na lečenje tamo gde usled sadržaja ozona dolazi do povećanja RR. Kod bolesnih psihičkih stanja, na pr. kod šizofreničara postoji veliki RR, a kod depresivnih stanja mali. 

Dr. Curry je opazio da nekada RR kod neke osobe nije stalan, nego da se menja, ako je ta osoba boravila duže vreme u sedećem ili ležećem položaju na određenim mestima. Svoju normalnu vrednost postiže tek nakon izvesnog vremena, ako se udalji sa tih mesta. To ga je navodilo na pomisao da u zatvorenim prostorima kao i u prirodi postoje izvesna mesta, koja se ponašaju tako da utiču na promenu RR-a kod ljudi. Ta mesta na neki način pune ili prazne organizam. Eksperimenti su pokazali da izvestan broj ljudi kada se kreće po terenu dobija iste osećaje kakvi se javljaju kod ljudi sa prekoračenim RR-om kada se približavaju drugim osobama. Ovakva, na terenu opažena mesta dala su naslutiti da postoje neke tačke reakcije i reakcione linije, koje su mogli rašljari otkriti na način sličan onome kada se traže tokovi podzemnih voda.  Radi istraživanja ovih fenomena na jednom određenom polju obeležene su sve tačke na kojima se osećala reakcija. Kada je to bilo završeno i kada su tačke reakcije spojene nekom vrpcom ukazala se pravilna mreža u obliku šahovske ploče, koja je imala linije okrenute u smeru severoistok-jugozapad i severozapad - jugoistok. Mreža je bila tako pravilno građena, da se odmah shvatilo da se ne radi ni o kakvim podzemnim tokovima. Ova mreža je nazvana po njenom pronalazaču Manfredu Curry-ju: Kerijeva mreža. Proučavanjem ove mreže na terenima koji su dosta udaljeni od mesta eksperimenta (Italija, Švajcarska, Austrija, Francuska) opazilo se da su reakcione linije traka pravci, samo je širina reakcionih polja u pojedinim krajevima varirala od 1 do više metara. Dr. Keri je mislio da je mreža stalna i da se ne pomiče ni po položaju ni po širini, međutim u novije vreme se misli drugačije.

Inž. A. Schuschnigg je nakon jednog starta rakete u SSSR-u pomoću radiestezijskog pribora ustanovio da se položaj mreže nešto promenio.  Intenzitet zračenja mreže je zavistan od vremena i vremenskim prilikama. Granične vrednosti stranica kvadrata Kerijeve mreže iznose 3,5 do 4 m, a širina traka mreže oko 50 cm. Kerijeva mreža daleko više biološki štetno utiče na ljude nego Hartmanova mreža. Mreža se prostire i vertikalno u visinu. Što su trake mreže šire to je mreža štetnija. Ukrštanja traka u mreži su najopasnija. Mi ih nazivamo čvorovima mreže. Duže zadržavanje na ovim čvorovima utiče vrlo loše na zdravlje, naročito ako se čvorovi nađu na nekom patogenom zračenju, kao što su tokovi podzemnih voda ili geološki rascepi. U betonskim zgradama uočena je pojava mreže koja je paralelna zidovima, a vrlo je slabog intenziteta. Verovatno se radi samo o odbijanju (refleksiji) od zidova zgrade. Betonske deke u kućama pojačavaju intenzitet globalnih mreža. Čak i UKW stanice mogu izazvati neku slabu dodatnu mrežu. Preko traka globalnih mreža pojačavaju se kosmička zračenja. Od pola noći do oko 3h ujutro zračenja se trostruko pojačavaju, dok posle podne intenzitet opada. Mreža se proteže preko cele zemaljske kugle.  Sva je sreća da trake globalnih mreža nisu uvek po zdravlje opasne, jer bi u protivnom teško mogli naći bilo kakav ležaj da nije zahvaćen od traka globalnih mreža. Sve su globalne mreže trodimenzionalne. To odgovara jednoj vrsti kubičnog odnosno prizmatičnog oblika mreže. Kerijeva mreža je desno i levo polarizovana, odnosno neke trake imaju + (desnu), a neke - (levu) polarizaciju. Pozitivno polarizirani čvorovi mreže produžuju RR, oni proširuju čak sa 50 cm na 200 cm, dok negativni čvorovi skraćuju RR. Oni prazne, pa time mogu potpuno ukloniti polove.  Postoje i čvorovi koji su neaktivni, niti pune, niti prazne Verovatno je da se Kerijeva mreža prostire i kroz vodu, i da ribe to koriste za pronalaženje svojih mrestilišta, koja su hiljadama kilometara daleko (na jegulje).  Dr. Keri tvrdi da ova zračenja dolaze odozgo na Zemlju, a nikako da ne dolaze iz zemljinje utrobe.  "W" tipovi sa svojim malim RR ako borave na jednom ukrštanju koje prazni, imaju osećaj slabosti, teške noge, a krv pojuri na površinu kože, nastupa lupanje srca i vrtoglavica. "K" tipovi osećaju se slično na ukrštanju koje nabija, puni.

Da li ljudi na ovim ukrštanjima mogu oboleti od raka? Pitanje je vrlo kompleksno i nauka to apriori odbija. Naime, za svaki dijagnostički utvrđeni slučaj raka na jednom štetnom Kerijevom čvoru, nauka će dovesti za dokaz nekoliko ljudi koji su takođe na takvim čvorovima spavali, a nisu oboleli od raka.  S obzirom da bi samo ukrštanja koja nabijaju mogla delovati kao izazivači raka, te su ob oboljenja od raka izloženi najviše "K" tipovi. Trake zračenja i ukrštanja koja su negativna, dakle sva mesta koja nemaju karakter punjenja, nego pražnjenja, nisu opasna za pojavu raka, pa prema tome ni svi ležajevi u kojima spavaju ljudi na takvim delovima mreže, nego čak takvi ležajevi to sprečavaju, odstranjuju upalne procese, pa se jasno nametnula i mogućnost da se kod obolelih od raka, koji su bili pogođeni bujanjem ćelija njihovim premeštanjem na negativno nabijene delove mreže izazove potpuno suprotan efekat, da dođe do transformacija ćelija u normalne.

Otvoreno je i pitanje zašto životinje osećaju ove nabijajuće zone i sklanjaju se sa njih i zašto to čovek nije u stanju?  Postavlja se još jedno otvoreno pitanje, a to je: zašto biljke i drveće oboljevaju na mestima gde su pražnjenja u mreži velika, upravo obratno nego ljudi. Odgovor je po svoj prilici taj, da se kod biljaka izmena kiseonika i ugljen dioksida vrši upravo na obratan način nego kod ljudi. Ovde bi medicina, ako bi se svojski založila, mogla dobiti mnoge odgovore na izvestan broj pitanja u vezi sa zdravljem ljudi.  S obzirom da se u Kerijevoj mreži javljaju trake i čvorovi u kojima se seku trake različitog električnog naboja (+ i -) to je svakako normalno da ova mreža stoji u električnoj ravnoteži. Maksimalna brzina punjenja je na "+” ukrštanjima, a pražnjenja na "-" ukrštanjima

Nije još dovoljno istraženo da li se trake Kerijeve mreže idući prema ekvatoru ili polovima šire i suzuju.  M. Curry je ispitivao 62 slučaja oboljenja od raka i našao da su svi ti ljudi imali tumor tačno na onom mestu gde je bio nabijen čvor ili blizu jedne ili obadve reakcione linije. Prema tim izvršenim radovima on je uveren, da su upravo ova zračenja bila uzrok oboljenju od raka. Operisanog bolesnika od karcinoma ne sme se ni pod kakvim  položiti u krevet u kome je pre operacije ležao. 

 Poglavlje je iz knjige "Radiestezija III" koja je delo radiesteziste Smaila Dubravića.

Traženje polarnih polja pomoću L antena

Postoji više metoda. Ko poseduje veliku osetljivost može ih naći pomoću pomeranja L antena. Vrh rašalja pokazuje unutar jednog polarnog polja prema polu i ako se ide u tom pravcu dolazi do rotacije na polu. Polaritet pola se direktno određuje pomoću rašalja i viska. Iz centra samog pola onda se mogu svi pravci odrediti uz pomoć jednog kompasa. Druga metoda merenja: Ide se tako dugo sa rašljama od jedne proizvoljne tačke polarnog polja dok se polaritet ne promeni. To znači da smo naišli na jednu graničnu liniju polja. Ona ima pravac od severoistoka na jugozapad ili od severozapada na jugoistok. Kad smo jednu od tih linija pronašli ide se duž te linije dok se polaritet ne promeni. Tada smo naišli na ukrštanje  graničnih linija polja. Ako se sad sa rašljama ide okolo dobiće se 8 reakcija rašalja. Za pronalaženje polarnih polja podatke je dao sam Wittmann. Dr. Lüders je izvršio na eksperimentalnom terenu Bioklimatskog instituta merenja i fizikalne eksperimente pomoću rašalja na pokazanim centrima i polovima, koje je označio pilovinom. Najvažnije što se otkrilo je to, da su se metalne ploče (30 x 50 cm) postavljene iznad + pola električno napunile, a iznad - pola usledilo je negativno punjenje. Na pozitivno nabijenim polovima osetno se povećavao reakcioni razmak, a na negativnima se skraćivao. Polarna polja na severnom magnetskom ili južnom magnetskom polju imaju vrednost nula. Na ekvatoru stranice polja imaju dužinu 32 m. Interesantno je da Keopsova piramida, koja je na 30. geografskoj širini ima dijagonalu polarnog polja oko 30 m. Istraživanja su pokazala da polovi globalne mreže u neke dane gube svoju delotvornost. Radiestezijskim putem mogu se pronaći polarna polja i njihove različite energetske forme. Za ustanovljavanje delovanja nadražajnih zona znatnu ulogu igra aurin razmak, ili fizikalno rečeno jedna polovina dužine talasa električnog, odnosno magnetskog polja oko čoveka. Kada čovek ili životinja prelaze preko polarnog polja imaju srednji razmak aure. Curry je ovaj razmak nazvao reakcioni razmak (RR). Ako čovek boravi duže vremena na jednoj nadražajnoj zoni (plus-pol, minus-pol, zračenje na polu, graničnoj liniji polja, ukrštanju graničnih linija, zračenju od podzemne vode, rascepu, refleksiji) ili nekim drugim anomalijama uzrokovanih tlom, to se odmah menjaju električne, kao i magnetske komponente njegovog energetskog polja. Na pozitivnim zonama energetsko polje se pojačava, a na negativnim umanjuje. Kako je već napomenuto, ako dolazi do prožimanja tela sa negativnom energijom odozdo prema gore, tada pozitivne rezerve u telu počinju da struje prema dole, umanjuju se. Ako se osoba na ko joj se vrši eksperiment postavi na ukrštanje graničnih linija polja sa obe noge na negativno polje, to se telo prazni. Okrene li se ista osoba za 90°, tako da se sa obadve noge postavi na plus polje, dolazi do punjenja. Već prema različitim položajima tela u polarnim poljima, mogu se postići sve moguće kombinacije prožimanja. 

Poglavlje je iz knjige "Radiestezija III" koja je delo radiesteziste Smaila Dubravića. 

Dijagonalna polarna mreža (II. mreža) - Kerijeva mreža

Ovu mrežu je sasvim slučajno otkrio inž. Siegfried Wittmann. Bio je radiestezist-amater. Pregledavajući rašljama svoju kuću, da bi našao štetna zračenja, opazio je jednu vrstu zračenja, koja nije bila ona koja dolazi od podzemnih voda. Drugom prilikom kada je jednom prijatelju kontrolisao jedan iskopani bunar, kojeg je on odredio, a nije se naišlo na podzemnu vodu, upravo je na tom bunaru našao zračenje, odnosno energijom nabijeno mesto. Nije to bilo jedini put da nije pronašao vodu, ali je bilo prvi put da se pozabavio tim fenomenom. Tako je ustanovio da je ovaj bunar zapravo centralni pol jednog polarnog polja. Proučavajući dalje otkrio je da se radi o jednoj novoj, do sada neotkrivenoj mreži zračenja. Vitman  se pre nije bavio proučavanem mreža, mada je već bila poznata Peyré-ova mreža. Na skupu nemačkih rašljara u Detmaldu objavio je rezultate ispitivanja svoje mreže. 

Prikazao ju je kao kvadratnu magnetsku mrežu 15,9 m x 15,9 m i nazvao ju je Wittmannovom (1951. god.). Ovo saopštenje o novoj mreži izazvalo je na skupu veliko iznenađene. Prisutni su bili i Dr. med. Ernst Hartmann i Dr. med. Manfred Curry, koji je bio tada direktor  Medicinsko-biološkog instituta u Riederau (na Ammersee-u). Oni su uzeli učešća u nastaloj diskusiji i govorili su u korist ove mreže. Nakon ovog skupa radiestezista, Dr. Curry je došao do Wittmanna i zamolio ga, da ga primi kao saradnika i istraživača ove mreže. 1952. god. u jednom časopisu objavio je Dr. M. Curry bez znanja i dozvole Vitmana rezultate istražnih radova na ovoj mreži pod svojim imenom. Radi toga se i danas ova mreža zove Curryeva (II. mreža), a ne Wittmannova, koji je radi nepoštivanja autorskih prava prekinuo sve veze sa Curryem i nastavio rad sa novim saradnikom Dr. med. Glasserom. U radu objavljenom od Dr. Curry-ja u časopisu Hyppokrates (1953. god.) vidi se da je Dr. Curry dao samo osnovnu kvadratnu mrežu, a da su sva križanja odnosno polovi polarne mreže prema Wittmannu.

Polarna polja ili dijagonalna mreža je mreža kvadrata, čiji su vrhovi u smeru sever-jug i zapad-istok. Polja koja se naslanjaju jedno na drugo razlikuju se u polaritetu, energijama i energetskim smerovima, pa prema tome i delovanju na živa bića. Ovde su nacrtana četiri polarna polja sa polovima, graničnim linijama polja i kretanjima ovih linija, ovakvo polje ima na 48. magnetskoj širini stranice dužine oko 16, a preko dijagonale 22,5 metara. U centru polja nalaze se tačke u kojima se javlja zbijena energija i to se naziva glavnim polom. Širina ovog pola na 48. magnetskoj širini iznosi 2.45 m, a sporedni polovi 60 cm u promeru. Od glavnog polja idu 4 pravca prema severoistoku,jugoistoku, severozapadu i jugozapadu. Na graničnim linijama polja su zone gde se mešaju dva polariteta i zovu se granične linije, širina ovih linija je oko 12 cm. Prelaz  dveju linija polja zove se ukrštanje graničnih linija polja. Na svakom polarnom polju ih ima po četiri.  Na ovim tačkama susrećemo dva pravca pozitivna (+) i dva negativna (-). U svom delovanju je ukrštanje graničnih linija takvo, da ono ima nabijajuće delovanje, ali povremeno slabije nego plus-pol. Ako neko stoji na ovakvoj tački puni se pozitivnom (+), negativnom (-) i mešovitom energijom (+-).

Poglavlje je iz knjige "Radiestezija III" koja je delo radiesteziste Smaila Dubravića. 

Hartmanova mreža

Lekar i istraživač Dr. med.ernst Hartmann se bavio, pored svog redovnog posla, nekoliko godina i obučavanjem rašljara putem kurseva i seminara. "Rezultati radiestezijskih ispitivanja vrlo mnogo zavise od vremenskim prilikama. Prilikom fena (vetar u Nemačkoj), pojave promena vazdušnog pritiska ili približavanja olujnog vremena mogu ovi podaci biti potpuno pogrešni. Na sposobnost rašljara mogu uticati i medikamenti. Već nakon 2-3 popijene šoljice crne kafe mogu se dobiti drugi rezultati. Na rezultate mogu uticati i duševna raspoloženja, kao što su depresija, strah ili euforija", rekao je Dr. Hartmann. Dr. Hartmann je uveden u radiesteziju tek nakon završetka II. svetskog rata i to preko jednog rašljara. Dalje se sam usavršavao. Kao prvi otkrio je posebnu mrežu, istražio je i opisao. 

Otkrićem ove mreže ukazala mu se uzročna veza između zračenja i oboljenja. Sistematsko istraživane je počeo raditi  1950. godine, kada je opazio, da je u jednoj kući na isti način umrlo troje ljudi od raka. To ga je navelo na pomisao da je vrlo važno izabrati neko mesto gde bi se gradili objekti u kojima ljudi spavaju ili borave duže vremena. Bavio se ovim istraživanjima 30 godina i rezultate ovih istraživanja je dao u svojoj knjizi: Krankheit als Standortsproblem ("Bolest kao problem mesta prebivanja") "Šteta je", rekao je Dr. Hartmann, "da se danas daje veća prednost poslovima nego odabiranju mesta i materijala za izgradnju obekata, da bi se optimalno čuvalo zdravlje ljudi koji tamo obitavaju".  Danas se Hartmannova mreža naziva I. mrežom. To je pravougaona mreža veličine 2,0 x 2,5 m, koju su do sada u stanju otkriti samo radiestezisti. Objašnjenje nastanka ove mreže je fizički još nerazjašnjeno. 

Ne smemo Hartmanovu mrežu posmatrati kao jedinog odgovornog činioca zašto je došlo do oboljenja. Oboljenje može biti da je nastalo od skupa raznih činilaca, kao npr. što su, osim globalne I. i ostalih (II. i III.) mreža rezultat skupnog delovanja podzemnih tokova vode, vremenskih prilika, geoloških rascepa, šupljina u tlu (špilja), različitosti geološkog sastava slojeva, od uticaja iz okoline kao što su dalekovodi, trafostanice, radari, antenski odašiljači i dr. Sve ove činioce bi morala sa biološke strane nauka istražiti i dati rezultate. Na žalost mora se konstatovati da se to u zadnje vreme samo polagano ostvaruje. 

Globalnu Hartmanovu mrežu sačinjavaju trake, široke oko 20 cm, koe stvaraju pravokutnu mrežu koja ide u pravcu sever-jug magnetskih meridijana, te skoro pravougaono na taj pravac trake iste širine u pravcu istok-zapad. Magnetski sever se ne poklapa sa geografskim severom za tzv. deklinacioni ugao, koji iznosi najviše 4-5°. Dimenzije pojedinih polja Hartmannove mreže iznose u pravcu sever-jug 2 m stalno, dok u pravcu istok-zapad širine polja se od 2,5 m na ekvatoru i smanjuje se idući prema polovima. Trake su vertikalne u odnosu na površinu Zemlje, pa ih možemo zamisliti kao neku vrstu vertikalnih nevidljivih zidova širine 20 cm sve do atmosfere, pa se zato i smatra da ova mreža odatle i dolazi. 

Delovanja ove mreže su naizmenično pozitivno i negativno polarizirana. Položaj traka na površinu Zemlje nije uvek stalan. Podložan je izvesnoj promeni kod punog Meseca, promena magnetskog zemaljskog polja, potresa, godišnjih doba i promena vremena. Na koji se način stvara ova mreža do danas nije razjašnjeno. Misli se da je tome uzrok pojava elektromagnetskih talasa, a da se mrežni sistem javlja kao popratna pojava nastale interferencije između Zemlje i jonosfere. Trake Hartmannove mreže sastoje se, prema M.I. Mettleru, iz dva dela: iz primarnih i sekundarnih jonima ispunjenih delova trake. Primarni deo trake širok je 2 - 3 cm i sastoji se od vertikalno polariziranih talasa od 50 cm u pravcu sever-jug i od 62,5 cm u pravcu zapad-istok. Za njih važi zakoni optike i elektriciteta. Promena faza nastupa svakih šest sati (izlazak Sunca, podne, zalazak Sunca i ponoć). Sekundarne trake su 10-20 cm široke trake jona. U vezi su sa svojim nabojem sa primarnim delovima. Kao i primarni delovi trake, tako i sekundarni variraju da bi u isto vreme i jedne i druge došle u tzv. nulti položaj i promenile naboj, a time i energiju. Trajanje nultog položaja je od nekoliko minuta do 30 minuta. Štetnost čvorova i traka Hartmannove mreže je velika samo u slučaju kada se pojavljuju na istim mestima gde i podzemna, terestrička zračenja.  

Poglavlje je iz knjige "Radiestezija III" koja je delo radiesteziste Smaila Dubravića. 

---

Ako želite kućnu ili prostornu zaštitu od Hartmanove mreže i ostalih štetnih zračenja, preporučujemo Vam PXD BioPiramidu koja je ispitivana u institutu IGEF u Nemačkoj, gde je dobijen sertifikat o neštetnosti i povoljnom delovanju na ljude.

 

MREŽNI SISTEMI – Pejreova mreža

Ovi sistemi otkriveni su u davna vremena,  o čemu svedoče građevine i  grobnice kod starih Egipćana, Grka i Rimljana, te južnoameričkih Indijanaca. Svi su oni poznavali glavne strane svieta, pa su svoje građevine, hramove i grobnice nastojali okrenuti u smjer sever-jug po glavnoj osnovi. Kao prva otkrivena mreža spominje se mreža francuskog lekara Francoisa Peyré-a. On je god. 1937. opisao ovu mrežu, kao mrežu kvadrata sa stranicama 4m x 4m, koja se dizala okomito iz tla, orijentisana na magnetski meridijan, pravca sever-jug. Istraživanja na ovom području su vrlo brzo zaspala, jer je izbio II Svetski rat.

Istraživanja ove Peyré-ove mreže su malo poznata, iako je on 1947. izdao knjigu: "Kosmičko-tehnička zračenja". Ova zračenja mogu se ubrojiti u po zdravlje nekad štetna, a nekad korisna. Zračenja su se mogla takođe otkriti u prvo vreme radiestezijskim putem i priborom. Bila je raspisana nagrada od 10.000 franaka onome, ko pronađe prvi aparat, kojim su se ova zračenja mogla registrovati i neutralizovati. Ova nagrada je dobijena 1951. godine. Zračenja ove vrste nisu u svim krajevima jednakog intenziteta. Zavise mnogo o geološkim slojevima kroz koje izbijaju iz središta zemlje na površinu, od građevina na površini kao što su tuneli, pristaništa, groblja, mikrobiološki pepeo i dr. Štetnost ili korisnost od ovog zračenja mogla je biti tokom vremena iskorištena za zdravlje ljudi, ali otpori su tome uvek bili vrlo veliki. Proći će još dugo vremena da se ovaj otpor slomi.

Kako pronaći ova zračenja? Potrebno je imati kompas i L antene. Kompas se stavi na sto i ustanovi pravac sever-jug. Pomičući se po toj liniji pronaći ćemo svaka 4 do 8 metara po prilici, ali uvek u istim razmacima pravce koji seku ovaj meridijan. Idući na pravac sever-jug, naći ćemo i paralelne pravce.

Polaritet ljudskog tela

Svi zakoni električnosti i polariteta zastupljeni su kod ljudi. Čovek deluje kao kvadripolaran magnet. Između glave "+" i zadnjice "-" postoji razlika napona i strujanje. Ovaj tok se manifestira u magnetskom polju oko nas, kojeg nazivamo i aurom. Veliki broj istraživača se bavio, ili se još i danas bavi, proučavanjem polariteta kod osoba. Gornja i donja polovina tela kod muškarca i žene je različito polarizirana u pogledu magnetske polarizacije. Gornju "+" polovinu vide osetljivi, senzitivni ljudi da treperi u crvenkasto žutoj boji, dok minus polarni deo vide u plavkastoj boji. Plus-polarna je kod muških osoba desna strana tela, a kod žena leva. Postoje i drugi autori koji tvrde, da su muškarac i žena jednako polarizirani, i da se u polarizaciji razlikuju samo u području spolnih organa. Muškarci su "+", a žene "—".

Radiestezisti su već pre dugo vremena ustanovili da su svi dvojni organi kod ljudi (ruke, noge, oči, uši, bubrezi itd.) različito polarizirani. Radi toga bi trebalo obratiti pažnju na to, da čak lekovi za jedan dvojni deo tela ne bi trebali biti isti kao i za drugi. Bolest nije ništa drugo nego promena prirodnog polariteta. U knjizi Pendellehrbuch (1947) Rudolf Spring je napisao da svi organi ljudskog tela, uključujući i najsitnije ćelije imaju svoj polaritet i svoju frekvenciju. Svi lekovi, koji se daju prilikom nekog oboljenja, morali bi imati istu frekvenciju, ali različit polaritet. Dr Oberbach je čak tvrdio da pojedini organi u svojem polaritetu nisu konstantni, nego da preko dana imaju jedanj, a preko noći drugi polaritet (noge danju "-", noću "+", glava "+" pa "-", leva strana tela "-", pa "+"). Heinz Schiegel u svojoj knjizi Heilmagnetizmus, Die Übertragung von Lebenskraft (Isceliteljski magnetizam, prenos životne snage) ima svoju teoriju polariteta čovečijeg tela. Bez obzira da li je to muškarac ili žena, kod njega leva polovina čovečijeg tela je pozitivno polarizirana, a desna negativno.

Prema osovini tela u sredini jačina magnetske polarizacije slabi. Telo je simetrično građeno, s obzirom na osovinu dužine, koja ide preko sredine čela, nosa te izbija na deo gde se noge spajaju. Postoji i osovina debljine ili transverzalna osovina, koja ide preko uha, vrata, ruke i noge do sredine stopala. Ovde je polaritet spreda pozitivan, a odpozadi negativan, ali slabijeg intenziteta nego što je pre spomenuti. Postoji i treća osovina tzv. longitudinalna, koja je drugačija nego gornje dve. Ovde je glava negativna, a stopala pozitivna. Dakle, čovek je trodimenzionalno polariziran. Schiegel se pridržava ove podele na osovine prilikom magnetskog isceljivanja. Polarizacijom čovečijeg tela bavi se i Georg Kirchner u svojoj knjizi Pendel und Wünschelrute (Visak i rašlje). Ta polarizacija danas najbolje odgovara shvaćanju polariteta u radiesteziji. Odnosi polariteta kod muškarca i žene su suprotni. Svugde, gde je polaritet u muškarca pozitivan, kod žene e negativan, i obratno. Ovakve odnose pokazuje i visak. Ukoliko preko viska dobijemo razlike u uobičajenom polaritetu, onda možemo ustanoviti da su kod muškarca izražene ženske osobine, kako u telesnom smislu tako i u psihi. To isto vredi adekvatno i za žene.

Da bi se ustanovio polaritet potrebno j sa viskom ispitati palac na ruci. U normalnom slučaju na levom palcu kod muškarca dobićemo kruženje viska u smeru kazaljke na satu, a na desnom palcu obrnuto. To isto, ali suprotno dešava se kod žena. Kakve pokrete izvodi visak na muškim, odnosno ženskim ruka ma kad se traži polaritet prema Johannu Karl Bähru. U radiesteziji, gledajući na polaritet u globalu uzima se da kod muškarca, bez obzira na pojedinačne polaritete pojedinih delova tela prevladava po svojoj snazi pozitivni polaritet, a kod žena negativni. Prema tome, muškarca u radiesteziji smatramo pozitivno, a ženu negativno polariziranom jedinkom. Odstupanja od toga postoje, ali ih smatramo anomalijama. Videt ćemo da je razlika u polarizaciji muškaraca i žena od velikog značaja pri štetnom uticaju tokova podzemnih voda na organizam ljudi, s obzirom da su i ova zračenja različito polarizirana. 

Poglavlje je iz knjige "Radiestezija III" koja je delo radiesteziste Smaila Dubravića.