Ljudi prespavljuju približno trećinu svog života. Često se noću budimo, loše spavamo, teško se koncentrišemo, uznemireni smo... ukratko: naše spavanje nije dovoljno kvalitetno. Razloge za to tražimo u vremenu, u ponašanju partnera, umoru od posla... Međutim, naučna i alternativna istraživanja ukazuju na štetno (patogeno) zračenje na čovekovo zdravlje.
Sve zrači! Zračenje dolazi iz kosmosa, sa Zemlje, iz grada, i normalno iz nas. Neka zračenja su zdrava, korisna, omogućuju normalan život, druga su pak smrtonosna. Živimo u svetu koji zrači! Šta je ustvari zračenje? Zračenje, talasi – su pojmovi o nečemu nevidljivom, u nekom smislu zatrašujućem. Da ne zaboravimo da živimo u vremenu atomske energije (Nagasaki, Hirošima, Černobil, itd.). . Černobil je najbolji primer, koliko je malo vremena potrebno da dođe do velike katastrofe izazvane štetnim zračenjima (http://www.mapcruzin.com/radiofrequency/index.html).
Ako želimo dobro razumeti zračenja, moramo shvatiti odnos između čovekovog tela i zračenja. Čovekovo telo u sebi ima mnoga zračenja (mikrotalasno, visokofrekventno, niskofrekventno, moždani talasi, puls). Svojim zračenjem čovek deluje na okolinu. Profesor Pop označava telo kao univerzalni izvor zračenja. Svaki živi organizam daje i prima energiju zračenja. Najnovija istraživanja pokazuju da svaka živa ćelija, bilo da je ljudska, životinjska ili biljna - zrači. Posmatranjem mikrokosmosa se nameće zaključak da je sve što je živo, zavisno od zračenja i deluje na zračenje.
Zračenje za sve što živi je Sunce, kao eliksir života, ako ga čovek svojim nerazumnim ponašanjem ne oslabi. Primer ovakvog čovekovog ponašanja je ozonski omotač (ozonske rupe), koje su povećane zbog našeg nerazumnog ponašanja, a ne smemo zaboraviti da je ozon taj koji nas čuva od štetnih zračenja.
Biološki faktori, koji utiču na naš organizam su: temperatura, vlažnost vazduha, parcijalni pritisak, energija zračenja, težina, mehanički pokreti, joni u vazduhu, električna i magnetna polja itd. Ustvari, skoro svi navedeni faktori su produkt zračenja ili pokreta, za neka zračenja znamo i naš ih organizam svakodnevno prima kao elekrična i magnetna polja, (npr. toplotno zračenje, svetlost), a sva ostala zračenja, Zemljino magnetno polje, elektromagnetna polja, su zračenja koja naše telo prima bez našeg znanja.
Nemamo izražena čula koja bi nam pomogla da koristimo neke od prednosti takvih zračenja. Tipičan primer je mogućnost za orijentaciju u Zemljinom magnetnom polju, koje imaju niže vrste (ptice, ribe).
Među ljudima u poslednje vreme ima previše istinitih i neistinitih događaja o štetnim zračenjima. Zato je potrebno da saznamo istinu iz ove oblasti.
Štetna zračenja deluju na ljudski organizam iritirajući normalan rad ćelija i na taj način su generatori bolesnih stanja i tegoba.
Ne postoji prostor u kojem čovek radi, živi ili spava, a u kojem nema štetnih zračenja, a u produžetku Vam prenosimo mehanizam njihovog delovanja:
Svaka promena oscilatorne informacije se evidentira u ljudskom organizmu i izaziva reakciju vegetativnog nervnog sistema. Pri prepoznavanju neke neprijatne ili štetne frekvencije organizam aktivira najpre simpatikus vegetativnog nervnog sistema kao zaštitnu reakciju. Ukoliko se promene upotreba energije, krvni pritisak i srčana frekvencija, organizam može da se prilagodi spoljašnjim uticajima.
Jedan spoljašnji nadražaj kao biološki uticaj može da dovede do povećanja krvotoka, koji omogućava brže dejstvovanje organizmu. Aktiviranje simpatikusa doživljavamo i sami dosta jasno pri velikim nadražajima, pri čemu se poistovećuje sa jednom opštom reakcijom.
Prikladno sopstvenom senzibilitetu čoveka ovo važi i za štetne elektromagnetne uticaje i geobiološka polja sa štetnim uticajem. Uz isključak manje osetljivih ljudi, spontana reakcija vegetativnog nervnog sistema se javlja pod uticajem talasa, koji mogu da budu telesno prihvaćeni. Preko osetljive tehnike merenja modernim aparatima za biofitbek moguće je obuhvatiti i najmanji parametar povećanja stresa organizma, a signalne krive tačno pokazuju isto.
Aktiviranje parasimpatikusa može da se označi i kao subjektivno, a i kao objektivno. Primetljivo je reagovanje parasimpatikusa na prijatan osećaj ili na deaktiviranje aktivnosti znojnih žlezda.
U situacijama opasnim po život aktiviraju se istovremeno i simpatikus i parasimpatikus. U takvoj situaciji dolazi do ubrzanog kucanja srca ili ubrzanog disanja, uslovljeno reakcijom simpatikusa. Isto tako aktiviranje parasimpatikusa može da se manifestuje sa osećajem težine i gađenja u želucu.
Manje je poznato da se kao prethodnica stresne reakcije u osnovi događaju telesne promene. Kada telo oseti nepodnošljive informacije ili uticaje, pokušava elektrofizički da se zaštiti, pri čemu smanjuje sprovodljivost za odgovarajući uticaj. Praktično to se sagledava preko povećanja otpornosti kože. Aktivnost znojnih žlezda povećava sposobnost za povezivanje i čini nivo reakcije merljivim.
Električna sposobnost za povezivanjem je povezana sa simpatikusom, koji aktivira telo. Ove krive se pri istraživanju razmatraju kao elektrostres. Koliko su veći otkucaji srca, toliko veća može da bude trenutna reakcija.
Istraživanja pokazuju da srčani otkucaji pri kratkotrajnim promenama pod spoljašnjim uticajima otpornije, slabije reaguju. Pri dugotrajnijim istraživanjima se pak javljaju promene propraćene ritmičkim procesima.
Stalni uticaji polja sa štetnim zračenjem mogu isto tako biti razlog primetljivim promenama pri srčanim otkucajima. Prema dosadašnjim istraživanjima, a na osnovu biološkog uticaja spoljašnjih uticaja polja sa štetnim uticajem, mogu se razlikovati različiti reaktivni tipovi. Jedna grupa reaguje prekomernim ubrzavanjem srčanih otkucaja, pri stalnom povećanju spoljašnjih uticaja polja sa štetnim uticajem, dok druga grupa reaguje podbacivanjem varijabiliteta srčane frekvencije. Obe reakcije se mogu oceniti kao stres-odgovori zdravog organizma, koji pri dužem uticaju znatno mogu povećati rizik od pojave bolesti.
Od sredine 80-tih moderna nauka se interesuje o temi varijabiliteta srčane frekvencije (srčani otkucaji, skr. VSF), kao dijagnostički važan fenomen. VSF se bazira na jednoj optimalnoj zajedničkoj igri simpatikusa i parasimpatikusa nervnog sistema. Zato VSF predstavlja meru celokupnе prisposobljivosti i reaktivnosti jednog organizma na unutrašnje i spoljašnje nadražaje.
Autonomni nervni sistem je odgovoran za prilagođavanje organizma okolnim informacionim poljima. VSF ne može potpasti direktno pod uticaj odgovarajuće ličnosti i zato može da posluži kao verodostojna mera, na primer za telesno naprezanje.
Sve zrači! Zračenje dolazi iz kosmosa, sa Zemlje, iz grada, i normalno iz nas. Neka zračenja su zdrava, korisna, omogućuju normalan život, druga su pak smrtonosna. Živimo u svetu koji zrači! Šta je ustvari zračenje? Zračenje, talasi – su pojmovi o nečemu nevidljivom, u nekom smislu zatrašujućem. Da ne zaboravimo da živimo u vremenu atomske energije (Nagasaki, Hirošima, Černobil, itd.). . Černobil je najbolji primer, koliko je malo vremena potrebno da dođe do velike katastrofe izazvane štetnim zračenjima (http://www.mapcruzin.com/radiofrequency/index.html).
Ako želimo dobro razumeti zračenja, moramo shvatiti odnos između čovekovog tela i zračenja. Čovekovo telo u sebi ima mnoga zračenja (mikrotalasno, visokofrekventno, niskofrekventno, moždani talasi, puls). Svojim zračenjem čovek deluje na okolinu. Profesor Pop označava telo kao univerzalni izvor zračenja. Svaki živi organizam daje i prima energiju zračenja. Najnovija istraživanja pokazuju da svaka živa ćelija, bilo da je ljudska, životinjska ili biljna - zrači. Posmatranjem mikrokosmosa se nameće zaključak da je sve što je živo, zavisno od zračenja i deluje na zračenje.
Zračenje za sve što živi je Sunce, kao eliksir života, ako ga čovek svojim nerazumnim ponašanjem ne oslabi. Primer ovakvog čovekovog ponašanja je ozonski omotač (ozonske rupe), koje su povećane zbog našeg nerazumnog ponašanja, a ne smemo zaboraviti da je ozon taj koji nas čuva od štetnih zračenja.
Biološki faktori, koji utiču na naš organizam su: temperatura, vlažnost vazduha, parcijalni pritisak, energija zračenja, težina, mehanički pokreti, joni u vazduhu, električna i magnetna polja itd. Ustvari, skoro svi navedeni faktori su produkt zračenja ili pokreta, za neka zračenja znamo i naš ih organizam svakodnevno prima kao elekrična i magnetna polja, (npr. toplotno zračenje, svetlost), a sva ostala zračenja, Zemljino magnetno polje, elektromagnetna polja, su zračenja koja naše telo prima bez našeg znanja.
Nemamo izražena čula koja bi nam pomogla da koristimo neke od prednosti takvih zračenja. Tipičan primer je mogućnost za orijentaciju u Zemljinom magnetnom polju, koje imaju niže vrste (ptice, ribe).
Među ljudima u poslednje vreme ima previše istinitih i neistinitih događaja o štetnim zračenjima. Zato je potrebno da saznamo istinu iz ove oblasti.
Štetna zračenja deluju na ljudski organizam iritirajući normalan rad ćelija i na taj način su generatori bolesnih stanja i tegoba.
Ne postoji prostor u kojem čovek radi, živi ili spava, a u kojem nema štetnih zračenja, a u produžetku Vam prenosimo mehanizam njihovog delovanja:
Svaka promena oscilatorne informacije se evidentira u ljudskom organizmu i izaziva reakciju vegetativnog nervnog sistema. Pri prepoznavanju neke neprijatne ili štetne frekvencije organizam aktivira najpre simpatikus vegetativnog nervnog sistema kao zaštitnu reakciju. Ukoliko se promene upotreba energije, krvni pritisak i srčana frekvencija, organizam može da se prilagodi spoljašnjim uticajima.
Jedan spoljašnji nadražaj kao biološki uticaj može da dovede do povećanja krvotoka, koji omogućava brže dejstvovanje organizmu. Aktiviranje simpatikusa doživljavamo i sami dosta jasno pri velikim nadražajima, pri čemu se poistovećuje sa jednom opštom reakcijom.
Prikladno sopstvenom senzibilitetu čoveka ovo važi i za štetne elektromagnetne uticaje i geobiološka polja sa štetnim uticajem. Uz isključak manje osetljivih ljudi, spontana reakcija vegetativnog nervnog sistema se javlja pod uticajem talasa, koji mogu da budu telesno prihvaćeni. Preko osetljive tehnike merenja modernim aparatima za biofitbek moguće je obuhvatiti i najmanji parametar povećanja stresa organizma, a signalne krive tačno pokazuju isto.
Aktiviranje parasimpatikusa može da se označi i kao subjektivno, a i kao objektivno. Primetljivo je reagovanje parasimpatikusa na prijatan osećaj ili na deaktiviranje aktivnosti znojnih žlezda.
U situacijama opasnim po život aktiviraju se istovremeno i simpatikus i parasimpatikus. U takvoj situaciji dolazi do ubrzanog kucanja srca ili ubrzanog disanja, uslovljeno reakcijom simpatikusa. Isto tako aktiviranje parasimpatikusa može da se manifestuje sa osećajem težine i gađenja u želucu.
Manje je poznato da se kao prethodnica stresne reakcije u osnovi događaju telesne promene. Kada telo oseti nepodnošljive informacije ili uticaje, pokušava elektrofizički da se zaštiti, pri čemu smanjuje sprovodljivost za odgovarajući uticaj. Praktično to se sagledava preko povećanja otpornosti kože. Aktivnost znojnih žlezda povećava sposobnost za povezivanje i čini nivo reakcije merljivim.
Električna sposobnost za povezivanjem je povezana sa simpatikusom, koji aktivira telo. Ove krive se pri istraživanju razmatraju kao elektrostres. Koliko su veći otkucaji srca, toliko veća može da bude trenutna reakcija.
Istraživanja pokazuju da srčani otkucaji pri kratkotrajnim promenama pod spoljašnjim uticajima otpornije, slabije reaguju. Pri dugotrajnijim istraživanjima se pak javljaju promene propraćene ritmičkim procesima.
Stalni uticaji polja sa štetnim zračenjem mogu isto tako biti razlog primetljivim promenama pri srčanim otkucajima. Prema dosadašnjim istraživanjima, a na osnovu biološkog uticaja spoljašnjih uticaja polja sa štetnim uticajem, mogu se razlikovati različiti reaktivni tipovi. Jedna grupa reaguje prekomernim ubrzavanjem srčanih otkucaja, pri stalnom povećanju spoljašnjih uticaja polja sa štetnim uticajem, dok druga grupa reaguje podbacivanjem varijabiliteta srčane frekvencije. Obe reakcije se mogu oceniti kao stres-odgovori zdravog organizma, koji pri dužem uticaju znatno mogu povećati rizik od pojave bolesti.
Od sredine 80-tih moderna nauka se interesuje o temi varijabiliteta srčane frekvencije (srčani otkucaji, skr. VSF), kao dijagnostički važan fenomen. VSF se bazira na jednoj optimalnoj zajedničkoj igri simpatikusa i parasimpatikusa nervnog sistema. Zato VSF predstavlja meru celokupnе prisposobljivosti i reaktivnosti jednog organizma na unutrašnje i spoljašnje nadražaje.
Autonomni nervni sistem je odgovoran za prilagođavanje organizma okolnim informacionim poljima. VSF ne može potpasti direktno pod uticaj odgovarajuće ličnosti i zato može da posluži kao verodostojna mera, na primer za telesno naprezanje.
Нема коментара:
Постави коментар