Radiestezijski pribor za rad

Poglavlje je iz knjige "Radistezija I" koja je delo hrvatskog radiesteziste Smail Dubravića.

Kako smo doznali iz poglavlja "Kratka istorija radiestezije" već od najstarijih vremena, možda već s pojavom čoveka, na Zemlji, došlo je do pronalaska pribora, što je poslužio da se reše mnogi problemi života ondašnjih ljudi. Vjerojatno je neki naš pra-pra predak slučajno opazio da mu se otkinuti štap u ruci okreće u nekim prilikama. Iskustvom kroz prošlost našao je, da je to vrlo korisna stvarčica. Pomagala mu je pronaći vodu, krda životinja za lov itd. Tako je nastao prvi radiestezijski pribor za rad, a to su rašlje. Vjerovatno na sličan način naši pra-pra preci ili pra-preci pronašli su, da se sa utegom koji visi na koncu može obaviti više, korisnih stvari. Tako se rodio i visak. Osnovni radiestezijski pribor ostao je i do današnjih dana rašlje i visak. 

a) Rašlje Rašlje u obliku štapa spominju se u prošlosti često. setimo se Mojsijevog štapa. U primitivnim narodima (Polinezija, Afrika) i danas su u upotrebi rašlje. To je bio jedan ili dva duža štapa koja su u rukama rotirala ili se ukrštavala. Upotreba štapa, doduše malo povijenog, susretala se sve do konca 18. stoljeća. Na sl.10 vidimo rašljara Penneta, s takvim jednim štapom. Već davno je takođe opaženo, da se dva štapa prislonjena jedan uz drugi mogu dobro upotrebiti ako se na jednom kraju vežu. Tako su se rodila tzv. račvaste rašlje. Kad su se držale napete sa slobodnim krajevima u jednoj i drugoj ruci, one su se u izvjesnim prilikama bilo naglo trgnule prema gore ili dolje, ili su počele rotirati, dajući do znanja onome tko ih drži, da se tu nešto nalazi, uglavnom ono što traži. U prvo vreme je to bila voda, tamo gde je bila potrebna. U primitivnih naroda, gde te potrebe nije bilo, tražilo se izgubljene stvari ili one koji su nešto ukrali. S obzirom da u prirodi postoji mnogo grana drveća, koje se račvaju, videlo se da su te grane, ako ih se odsiječe, očisti od drugih grančica i lišća u stvari isto ono što su imali kad su se dva štapa vezala na jednom kraju. Tako su stvorene već pre nekoliko stoljeća drvene rašlje, koje su se zadržale sve. do današnjih dana. Na terenu sam sreo nekoliko seoskih rašljara, koji i danas upotrebljavaju drvene rašlje. Opazilo se vremenom, da i drvene rašlje mogu imati bolja, ili slabija svojstva. I danas, ako pitate seoske rašljare kakvo drvo upotrebljavaju za izradu rašalja, reći će vam: vrbu ili lesku i da moraju biti "tek odrezane". Ako malo razmislimo, to zapravo znači da trebaju biti vlažne, bolje prohodne za primanje radijacija. U jednom pisanom dokumentu iz 1675. godine, u vezi sa istražnim radovima u Gambiji, izvještava jedan rašljar: "Veljače 24. pokušao sam 21 upotrebiti rašlje na golim i stjenovitim planinama, ali nisam našao metale, jer su se rašlje odrezane u Engleskoj sasušile i donesene preko mora otkazale svoju poslušnost. Možda su i bile lošeg kvaliteta." Na sl. 11 vidimo rašljara Charlesa Adamsa pri radu sa drvenim rašljama (sredina 19. stoljeća). Drvene su se rašlje dugo upotrebljavale. Kako su one izgledale i kako se sa njima radilo pokazuje nam slika br. 12, gde su prikazani istražni radovi na metale u 17. stoljeću. To je odsečena račvasta grana, s dosta dugim čeonim nastavkom a krakovi su se držali tzv. donjim rukohvatom, tj. dlanovi šaka su okrenuti prema gore. Rašlje nisu tokom prošlih stoljeća zadržale uvek ni svoj oblik, ni vrst materijala od kojeg su načinjene. Počinju se upotrebljavati umesto drveta metali, pa tako dobijamo metalne rašlje. Rašlje menjaju i svoj klasičan oblik pa se iskušavaju i škare i klešta i mnoge druge stvari. Na slici br. 13 iz 1700. godine vidi se rašljar s bogatim asortimanom rašalja koje su se u ono vreme upotrebljavale. Način držanja rašalja nije bio unificiran. Rašljari su izabirali način držanja, koji im se pokazao najbolji pri radu. Iz datih slika vidi se da je onda bio najomiljeniji zahvat sa dlanovima prema gore. Charles Adams ih je držao drukčije. Bleton je upotrebljavao štap pritiskujući ga kažiprstima na krajevima, Pennet drži štap naslonjen između palčeva i kažiprsta. 22 Slike br. 14, 15 i 16 prikazuju nekoliko donjih rukohvata (sa dlanovima prema gore). Pronalaskom metalnih rašalja, koje su imale različite, i oblike i materijale, menja se i način držanja rašalja. Dolazi do gornjeg rukohvata, gde su dlanovi okrenuti prema dolje, ili držanja samo sa prstima, kako je to pokazano na rašljama izrađenim od pera (federa) jednog zidnog sata (sl. 17). U novije vreme upotrebljavaju se rašlje izrađene od čelične žice Ø 0,5 - 1,5 mm, savijene u petlju. Za izradu mogu se upotrebiti i savijene u petlju klavirske žice, i to nekoliko žica jedna do druge, kako je to prikazano na naslovnoj strani knjige Jurdana. Što se sve upotrebljavalo za izradu rašalja, može poslužiti primjer iz literature, gde piše da su to bile čak i tvrdo sušene kobasice (Knackwurst), pa i čelične spiralne žice savijene u luk. U najnovije vreme u prodavaonicama radiestezijskog pribora u inozemstvu mogu se kupiti rašlje izrađene i patentirane, raznih izvedbi. Obično su to oblici koji imitiraju iskonski oblik rašljaste grane, s nekim dodacima. Tako npr. imamo čeličnu žicu, oblika V spojenu prstenom ili zavarenu na donjem kraju, a rukohvati na jednoj i drugoj strani obloženi šupljim pomičnim valjcima, za koje se rukama prima, tako da se nema izravan dodir sa krakovima rašalja. Zatim ima rašalja, čiji su krajevi spiralno savijeni, da bi se moglo lakše držati, itd, itd. ovde bih htio spomenuti još jedan poseban tip rašalja. To su tzv. pravougle rašlje. Sastoje se iz dve ravne metalne žice Ø 3 - 5 mm, savijene na jednom kraju pod pravim kutem da bi ih se moglo držati. Imaju jedan duži i jedan kraći krak. Duži krak treba biti dugačak 30 - 40 cm, a kraći 12 cm, koji dolazi u ruke. 23 Ove rašlje reagiraju na drugi način nego pre opisane. Drže se ispred sebe, horizontalno, udaljene jedna od druge 20 - 25 cm, sa vrhovima napred i lagano se hoda. Kod približavanja podzemnom vodenom toku, ili objektu kojeg tražimo, počnu se žice približavati jedna drugoj, da bi se na traženoj točki prekrižile. Ruke pri radu ne smeju biti priljubljene jedna uz drugu, jer ćemo u tom slučaju dobiti obratan efekt, tj. jedna će žica od druge bježati na vanjsku stranu. I ovde, kao i kod račvastih rašalja postoji izvedba sa čaurama na rukohvatima. b) Visak Viskom se naziva svaki uteg, koji visi na jednoj niti. Upotrebljavan je još u vreme Rimskog carstva, ali postoji vjerojatnost, da se upotrebljavao u staroj Kini i Indiji, odakle je i stigao do nas. U starim spisima se malo spominje kao instrument za istražne radove. U Evropi ga je prvi počeo proučavati prof. Gerboin, Francuz, koji ga je prezentirao početkom 19. stoljeća Francuskoj akademiji nauka, koja mu je odbila bilo kakvu vrednost. Tek krajem 19. i početkom 20. stoljeća počinje mu se davati veća pažnja, pa se već javljaju radiestezisti, koji upotrebljavaju isključivo visak za istražne radove. Jedan od njih je čuveni francuski radiestezist Abbe Mermet (1866-1937). On je, izučavajući visak i rad s njim, utemeljio glavne osobine radiestezijskih radijacija i njihovih polja djelovanja. U literaturi nailazimo da se spominju dve vrste visaka: matematički visak (njihalo) i siderički visak (sideros = željezo), što upućuje na izradu iz metala. Mislim da to nije bitno, jer i matematičko njihalo može biti iz metala. Matematičko njihalo se vlada po proučenim fizikalnim zakonima, njihaji zavise od težine i geografskog položaja mesta gde se njihanja događaju, dok siderički visak, onaj koji upotrebljavaju radiestezisti ponaša se, ne poštujući fizikalne zakone. On se zaustavlja, pa ponovno krene, pravi krugove, elipse, pa opet ravne crte, što ne radi matematički visak. Da bi nam to bilo jasnije, možemo jednostavno reći: matematički visak (njihalo) u rukama senzibilne osobe pretvara se u siderički visak. Tko se počne baviti radiestezijom odmah se počne interesirati o rašljama i visku, od kakvog materijala treba da su izrađeni, koliko treba da su teški i kakav je najbolji oblik. Oni još precizniji htjeli bi znati i kakva treba biti nit na kojoj visi visak, pa čak da li i boja te niti treba biti točno određena. Materijal od kojeg se može napraviti visak može biti neki od metala: čelik, mjed, bakar. Izrađuju se čak i od srebra i zlata. Visak može biti i od drveta, kamena (mramora, kvarca, žada), slonovače, jantara, stakla, pa i od bočice napunjene vodom. Postoji i metalni šuplji visak, tzv. probni visak u koji se stavlja probni uzorak nečega što tražimo (voda, bakreni novčić, srebro itd). Takav je jedan i patentiran. Izrađen je od posebne legure i šupalj (Mermetov visak). Patentiran je i visak prof. Heimmea, u čiju je šupljinu ugrađen poseban kondenzator-dielektrik. Sl. 20. Mermetov visak Sl.21 Visak prof. Heimmea 24 Čini se da je kuglasti oblik viska, sa završnim šiljkom na dnu, radi svog aerodinamičnog oblika i otpornosti na vjetar najpogodniji. To nipošto ne znači da drugi oblici nisu dobri. Glavni bi uslov pri izradi viska morao biti, da je vertikalna osovina tela viska, kad visi na niti osovina na kojoj su svi horizontalni presjeci krugovi.. Danas se u prodaji u trgovinama u inozemstvu nalazi vrlo velik broj visaka različitih izvedbi, kako u pogledu oblika tako i u vrsti materijala. Na sl. 22 dati su neki takvi oblici. Sl. 22 Težina viska se kreće od 10 do 100 grama. Svatko treba izabrati težinu, koja mu najbolje odgovara, koja mu "leži". Jače senzibilni radiestezisti obično trebaju teži visak, jer mu lakši previše "pleše". Već smo spomenuli pre, da visak nekada "menja" svoju težinu kod radova na terenu. Nit na kojoj visi visak može biti iz jakog jednostrukog ili višestruko upredenog konca, špage, te metalnih lančića, koji nekada imaju na Vrhu kružni prsten kojeg se natakne na jedan od prstiju. Lančići moraju biti i vrlo pokretljivi, da ne smetaju pokretima viska, da ih ne koče. Najjednostavnije je uzeti deblji čvršći konac. Dužina lančića, odnosno niti, može se uzeti po volji. Uglavnom ne bi trebala biti duža od 20 cm. Neki radiestezisti polažu neku važnost i na boju viska, s obzirom da svaka boja ima svoju valnu dužinu. Vršeni su i neki pokusi o ponašanju viska prema bojama, ali ti radovi pripadaju već u radiestezijske "specijalitete" i nećemo ne ovde sa njima baviti. Ako želimo da povećamo pokrete viska, treba visak zagrejati. Primetićemo da su onda amplitude znatno veće, nego ako radimo sa hladnim viskom. Ako početnici teško dobijaju izražene pokrete viska, neka ga samo ugreju.

Osnovni pojmovi u radiesteziji

Svi radiestezîjski radovi o kojima ćemo govoriti u ovoj knjizi bazirani su na radijacijama, tj. zračenju, koje se dešava svugde u prirodi. Sva živa bića, ljudi i životinje, svo rastinje, drveće i biljke, kao i svi prirodni na izgled mrtvi materijalni delovi Zemlje kao planete, stene, rude i minerali, daju svoje radijacije. Znamo da su i misli, osećaji kao i oseti čulima kod ljudi i životinja takođe vrsta radijacija. Radijacije nam dolaze i iz zemlje i iz atmosfere u raznim oblicima. Možemo stoga reći, da sve u prirodi zrači i da je na izgled samo neživo, jer se svugde, odigravaju procesi kretanja, jer se unutar svakog atoma bilo kakvog čvrstog, gasovitog ili tečnog stanja odigravaju kretanja elektrona oko jezgra, odigravaju se procesi polarizacije, što jasno ukazuje na to, da apsolutno neživog u prirodi nema. Postavka da sve zrači je i osnova radiestezijskih radova i radiestezijskih ispitivanja. Ispitivanja su vršena već od davnina, i teorije o tim zbivanjima, i razlozima tih zbivanja protegnule su se sve i do današnjih dana. Spomenuli smo radove. Kirchnera /1631/, koji je proučavao zašto se kreću rašlje u rukama posebno osetljivih ljudi. Vidimo i nastojanja da se pronikne u tajne kretanja viska i njegovo proučavanje od strane Chevreula u Francuskoj akademiji nauka. Imamo zatim objašnjenja radiestezijskih pojava od prof. dr Heimmea pomoću električnih titrajnih krugova (Nouvelle méthode de radiesthésie). Abbè Mermet pokušava takođe u svojoj knjizi Kako ja radim (Comment j'opère) dati osnovna objašnjenja u vezi radiestezijskih fenomena, nastojeći da sve to što više približi nauci. U nove vreme, kad se naglo razvija nuklearna fizika, ima pokušaja objašnjavanja radiestezijskog zračenja pomoću slobodnih elektrona. Kako vidimo postoji više teorija, od kojih zapravo ni jena nije još potpuno dokazana, jer do sada ne postoje takvi aparati, koji su mogli dati odgovor na to, koja je teorija prava ili bar najbliža. Mi ćemo se, u nastavku izlaganja, osvrnuti na teoriju Abbe Mermeta, ne zato što je ona sva pitanja rešila, nego stoga jer je ta teorija prikladna, makar i ne bila u svim točkama dobra i tačna, za objašnjenje fenomena s kojima se susrećemo pri našim radiestezijskim radovima. Opat Mermet (1866-1937) bavio se radiestezijom četrdeset godina, radeći na vrlo različitim radiestezijskim radovima sa zadivljujućim uspehom ali i proučavajući zašto se to događa. Kao prvo, otkrio je da svi radiestezijski radovi imaju osnovu u zračenju i da ta zračenja dolaze od predmeta i stvari, koje je ispitivao. Ustanovio je da preko desne noge i tela radiesteziste, kroz ruke dolaze radijacije do rašalja ili viska i da ih pokreću. Svako zračenje stvara oko sebe polje delovanja, isto kao što oko sebe neki vodič stvara električno polje. Radiestezijsko polje delovanja naša normalna čula ne registriraju. Ovo radiestezijsko polje širi se u svim pravcima oko predmeta, koji ga stvara, a u njemu nailazimo na zračenje, površine i spirale. Oko takvog jednog predmeta kojeg ispitujemo stvaraju se sledeći elementi:

1. Magnetne sile. 2. Temeljno (osnovna) zračenje. 3. Mentalno zračenje. 4. Sunčevo zračenje, ili zračenje od umetnutog izvora svetla. 5. Zračenje stvari (zavisna o građi materijala). 6. Vertikalni stup. 7. Radiestezijski odrazi. 8. Brojevi i okretaji. 15 9. Spirale. 10. Figure koje izvodi visak. 11. Promene težine viska. 12. Fading.

1) Magnetske sile javljaju se kao linije paralelne jednom vodotoku i to s jedne i s druge strane toka po sedam, znači ukupno 15 linija. Ove paralelne linije su zapravo presjeci cilindričnih tela položenih okolo vodotoka. Ako voda izbija vertikalno iz dubine, onda oko nje nalazimo 7 koncentričnih krugova. Četvrta i sedma linija su važne kod traženja tokova podzemnih voda.

2) Temeljno (osnovna) zračenje. Svako telo u stavu mirovanja emituje u tačno određenom pravcu u odnosu na pravac severa, zračenje pod uvek istim uglom, a koja pokazuje i konstantan nagib prema horizontalnoj ravnini. Ovo se zračenje naziva temeljnim zračenjem. Ona je kratka. Dužina joj zavisi o masi tela i o vrsti materijala.

3) Mentalno zračenje je zračenje koja povezuje predmet i bilo koju osobu. Ide direktno u mozak opažača.. Uvek je prisutna, osim kad se javlja fading. To je pored temeljnog zračenja najvažnije zračenje, jer se vrlo mnogo koristi u radiestezijskim radovima. To nije zračenje koju emituje naš mozak, koja se odbija od traženog predmeta i dolazi ponovno u mozak.. To je zračenje koje ima samo putanju prema našem mozgu. Znači da čovek kao pojedinac nije emisiona, nego samo prijemna stanica. Naše je oko zapravo samo fotografska kamera, koja prima, a ne emitira ništa. To je mišljenje Abbé Mermeta. Oko ovog pitanja, da li je mentalno zračenje ona, koju samo primamo, a ne ona koju smo poslali, pa se onda vratila nama, vodila se dugo diskusija i prepirka. Mislim da je i do danas to pitanje ostalo otvoreno.

4) Svetlosno zračenje je zračenje, koja dolazi od nekog izvora svetla. To može biti Sunce. Abbé Bouly, znameniti francuski radiestezist je mislio, da to zračenje dolazi samo sa Sunca, ali je Abbé Mermet utvrdio, da ta zračenje može poticati i iz bilo kojeg drugog izvora svetla. Može to biti električno svetlo, neka lampa ili sveća. Svetlosno zračenje spaja stalno izvor svetla sa svim predmetima. Za radiesteziju je vrlo važno, što je otkriveno, da uz svako svetlosno zračenje preplićući se na svom putu ide i jedno radiestezijsko zračenje. Kada svetlosno zračenje dođe do magnetske površine, koju ima svako telo, ona se odbija od nje i udaljuje od tela.

5) Zračenje stvari. Svako telo šalje zračenje prema svim telima građenim iz istovrsnog materijala. Ova se zračenje naziva i “probnim zračenjem”. Tako npr, ako smo negde izgubili neki predmet od aluminijuma, ili drugog nekog metala, moramo kao probu postaviti negde okolo više predmeta od istog materijala kao što je izgubljeni. Oni uspostavljaju po jedno zračenje s izgubljenim predmetom. Visak će nam pokazati kad naiđemo na tu zračenje i njen pravac. Tražeći to zračenje, i njihove pravce naći ćemo traženi predmet u presecima nađenih zračenja stvari. Između predmeta od različitih materijala ne dolazi do uspostavljanja zračenja.

6) Vertikalni stup. Ako su prilike u atmosferi stabilne, dolazi do vertikalnog zračenja iznad i ispod svakog predmeta. Ako se atmosferske prilike pokvare, vertikalni stup se gubi, jer se pretvara u zavaravajuće magnetske odraze.

7) Radiestezijski odrazi. Pri nevremenu ili jakom sunčevom svetlu dolazi do stvaranja lažnih slika, koje plešu okolo predmeta. Po noći se to dešava rjeđe. Ipak iz ovih lažnih odraza dobar radiestezista, ako ih prepozna može dobiti sve potrebne podatke npr. o vodi ako je traži, tj. njenu dubinu, količinu i veličinu protoka, jer oni daju podatke o tome, nešto slično kao da gledamo lik u ogledalu.

8) Brojevi njihanja i pravci okretanja. Prilikom rada s viskom iznad nekog predmeta, on će iznad njega napraviti izvestan broj njihanja, zatim krugova, ponovno njihanja itd. Ako je to npr. bakar, biće sedam njihanja, sedam krugova, ponovo sedam njihanja itd. Za vodu isto toliko. Znači broj 7 je prepoznavajući broj i za bakar i za vodu. Kako ćemo ih onda razlikovati? Jednostavno: po osnovnom (temeljnoj) zračenju. Za bakar ona ima ugao 45° jugozapad, a voda ugao 30° severo-zapad. Kod brojenja njihanja i krugova uvek postoji na prelazu od njihanja, prema kružnicama jedna elipsa, dakle neka sredina između pravca i kružnice. Tako svaka stvar ima svoj broj /šifru/ i pravac kretanja, koji je za svaki materijal svojstven. Moram ovde napomenuti, da mnogi radiestezisti, među njima i ja, ne dobijamo iste ni uglove ni brojeve njihanja i kruženja To i nije važno. Svako ko želi ustanoviti svoje brojeve može se tome posvetiti i odrediti takve brojeve i svoje uglove temeljnih zračenja. Važno je da ih on pravilno upotrebljava.

9) Spirale. Prilikom rada s viskom iznad temeljnog zračenja, visak izvodi neku vrstu spiralnih pokreta, nešto slično zavojitim stepenicama.

10) Figure koje daje visak. Ako istražujemo na terenu te naiđemo na zakopan sanduk, ili nešto drugo, visak će nam na površini terena dati oblik predmeta, koji je u zemlji.

11) Promene težine viska. Pri radu sa viskom često ćemo osetiti, da visak u ruci kao da menja svoju težinu. Nekada postaje teži, npr. kod istražnih radova na naftu, a nekada lakši ili imamo osećaj da je potpuno izgubio svoju težinu i da u ruci kao da samo držimo konac, na kome ništa ne visi. Ovo se naročito primećuje kod dijagnostikovanja. Kad se visak zaustavi npr. na izvesnom delu kičme, a težinu mu ne osećate, znak je težeg oboljenja na tome mjestu. Znači postoje manifestacije neke sile, koja povećava ili umanjuje težinu našeg viska.

12) Fading. Svi smo se već uvjerili, da prilikom slušanja emisija, dosta udaljenih, a nekada i bliskih radiostanica, dolazi nam iz zvučnika glas ili muzika, koja se čas pojačava, a čas stišava, pa imamo dojam da je sad tu blizu, a da se onda udaljuje pa je čujemo slabije, a zatim se ponovo približava i pojačava i to se tako stalno nastavlja. To ćemo isto tako osetiti u radiesteziji, pri radu sa viskom. Pri nadolaženju nevremena, jakih oluja i iz drugih nepoznatih uzroka visak počne da se čudno ponaša. Jedno vreme se vrti, kruži a onda umiri da ga nismo uopšte u stanju pokrenuti. Nakon kraćeg vremena ponovno proradi da bi vrlo brzo iza toga postao nepokretan. Ovakvi periodi se vrlo često smenjuju i nisu pravilnog trajanja. Period rada viska može biti 1 do 2 minute, a mirovanje nekoliko sekundi i obratno. Primetio sam, da se pojave fadinga dešavaju upravo u vreme, kad se dešavaju potresi. Kad naiđem na fading obično kažem: "Opet se nešto trese" i skoro uvek sutradan je izveštaj u novinama o nekom potresu. Tako je bilo i sa potresima na Kopaoniku, u Italiji i Zagorju. Verovatno do fadinga dolazi usled promena u magnetskom polju Zemlje. U slučaju pojave fadinga treba isključiti svaki istražni rad na podzemne vodotokove, rudna ležišta, rad na pregledu zdravstvenog stanja itd., jer nas navodi na krive zaključke. Pojava fadinga obično ne traju dugo: jedan do dva sata. Ako je to duža, npr. nekoliko sati ili celi dan, znak je neke velike katastrofe, koja se desila u to vreme bilo gde u svetu. Abbé Mermet daje u svojoj knjizi tri načina sa kojima se može fading popraviti. Navešću ih:

1. Da se drži leva ruka u pravcu Sunca, sa uvis podignutim prstom, ili da se drži neki šiljasti predmet u njoj.

2. Nit na kojoj visi visak treba da klizi među prstima, dok visak ne počne kružiti. Ta se dužina niti treba konstantno menjati, jer se jačina fadinga menja.

3. Treba uzeti znatno teži visak i na uzici ga dizati uvis. U izvesnoj visini prestaje fading. Bez obzira na ova tri načina, moja je preporuka da se ne radi ništa značajnijeg za vreme fadinga. Visak u džep. Fading se odražava i na rad rašljama. Princip je isti.

Poglavlje je iz knjige "Radistezija I" koja je delo hrvatskog radiesteziste Smail Dubravića.

Kratka istorija radiestezije

Radiestezija je, čini se, stara kao i samo čovečanstvo. Na crtežima pronađenim u špiljama, gde su obitavali predistorijski ljudi, nalazili su se i crteži koji bi mogli predstavljati prvobitni oblik rašlji. To su nacrti istorijskih štapova na zidovima špilja. Jasno je, da je potreba za vodom, pored hrane, bila od glavnih preokupacija prethistorijskih ljudi. Verovatno da su upravo ti ljudi sa sposobnošću za otkrivanje vode, kao šestim čulom, bili vračevi ili poglavari plemena, koji su imali zadatak pronalaziti najpogodnija mesta za život, a to su pored smještaja bili voda i hrana. Oni su, pored vode, morali pronalaziti i mesta gde se zadržava divljač, radi lova. I dan-danas u primitivnih naroda u Africi i Polineziji postoje ljudi, obično plemenski vračevi, koji upotrebljavaju štapove kojima otkrivaju sakrivene ili ukradene stvari. Rašlje se,u Kini upotrebljavaju 2.000 godina pre naše ere. To su, navodno, bila dva dugačka štapa, što su ih držala dva čoveka. Postoji jedan bareljef iz 147. godine pr. Hrista, u kome piše da je car Yu iz dinastije Hia bio glasovit u otkrivanju ležišta ruda, izvora i sakrivenih predmeta.. U grobnicama egipatskih faraona u crtežima na zidovima ima predmeta sličnih današnjim rašljama i visku. Na žalost nema objašnjenja čemu su služili. Mojsiju se pripisuje da je udario štapom po kamenu, i da je potekla voda iz stena Horeba. Verojatno da je bio upoznat sa svojstvima rašalja. U istoriji starog veka mnogo se spominju štapovi, ali nema dokaza da li se to radilo o rašljama. Plinije govori o vodi, a ne spominje rašlje. Rimljani su rašlje zvali lituus. Rimske legije kad su napadale na Galiju (današnja Francuska) i Nemačku imale su rašljare, koji su se bavili snabdevanjem vojske pitkom vodom. Rimski sveštenici upotrebljavaju visak., Nakon otkrivene zavere, protiv cara Flaviusa Valensa (4. vek) interesovalo ga je da dozna, s koje mu strane preti opasnost. Taj zadatak poverio je sveštenicima, koji su s viskom iznad abecede, dobili tri slova TEO... Car je dao smaknuti sve ljude u svojoj blizini, čije je ime počinjalo slovima TEO. Nije pomoglo, ipak ga je ubio Teodosije. U srednjem veku se često spominje upotreba rašalja. U nemačkim spisima u 3. i 4., veku spominju se Wünschelrute i Wünschelrisz, što je naziv za rašlje. God. 1430. u zapisu jednog vernika  spominje se rad sa rašljama na istraživanju ruda. Prvi rašljar koji se spominje imenom je sveštenik P. Bernhardus, koji je uspio pronaći ukradeno blago 1532. godine. Malo kasnije spominju se rašljari Caspar Brusch i Michael Barth, koji su bili na glasu sa svojim sposobnostima u Nemačkoj. Prva poznata slika rašljara koji istražuje na terenu je u delu Sebastiana Münstera: Cosmographia universalis, iz godine 1550. Godine 1556. izdana je knjiga Georga Bauera, zvanog G. Agricala, nemačkog lekara i minerologa, rasprava o rudama: De Re metatica, sa slikom rašljara, kako odseca na drvetu rašlje, zatim kako istražuje teren sa rudama.  Još 1521. godine u jednoj knjizi opisan je način kako se izrađuju rašlje: "Treba pronaći pogodnu račvastu granu od lijeske te je, kad se sunce rađa na istoku odseći na tri kraja tri puta govoreći: Podižem vas u ime Mitratona, Elohima, Semforasa i Adnaya, da bi mi poslužile da pronađem sve što mi treba, kao što su to radili Mojsijev i Jakobov štap. Zatim ćete po meri kod kovača iskovati isto takve metalne grane, naoštriti ih da bi mogli s njima zaklati žrtvu (obično jedno pile). Nakon klanja ostavćete željezne rašlje, koje ste izabrali, zatim ugrejati magnetski kamen da bi namagnetisali krajeve otkinutih rašalja. Mora se priznati da je postupak za izradu današnjih rašalja mnogo lakši i jednostavniji. Nekako u ovo doba inkvizicija je u punom zamahu. Sve što nije svima, a naročito sveštenicima jasno, proglašava se vezom s demonima i đavolom. Vrši se proganjanje i ometanje svih ljudi, koji su sumnjivi, da održavaju vezu sa đavolom, proglasavaju se čarobnjacima i vešticama. Pri tome je stradao i velik broj rašljara, zatvaralo ih se i osuđivalo. Ovaj se progon zadržao sve do kraja 17. veka, kada i sveštenstvo počinje proučavati rad s viskom i rašljama. Godine 1600. u Nemačkoj se pojavljuje Jeandu Chatelet, baron od Beausoleila i Auffenbacha, koji je bio čuven kao istraživač rudnog bogatstva. Bio je francuskog porekla. Obišao je mnoge evropske rudnike, pa je tako došao u Francusku, gde upoznaje svoju buduću suprugu Martine de. Bertereau koja udajom (oko 1610 g.) postaje baronica de Beausoleil. Zajedno sa suprugom počinje istraživati rudno bogatstvo Francuske i izvore vode, sa sedam vrsta rašalja, busolama i astrolabom. To je prvi podatak o traženju vode; pomoću rašalja. Preko parlamenta Bordeaux-a, Toulouse-a i Provence, godine 1627. registruju svoj rad i to se smatra prvim službenim priznavanjem radiestezije. Otkriveno je više od pet stotina rudnih ležišta (kristal, gvožđe, galenit, ugljen, cink, antimon, sumpor, tirkize, rubine i opale, te mramor i dr.) i mnogo izvora. Nadzornik u gradu Rennesu, pod sumnjom da se bave čarolijama, pretresao im je stan, odnio sav pribor i dao ih uhapsiti. Iako je baronica de Beausoleil uputila molbu kardinalu Richelieu da ih pusti, navodeći sve što su napravili za Francusku, on se na to oglušio, pa su njih oboje okončali svoj život u zatvoru. Profesor Pater Kirchner 1631. godine dokazao je da se rašlje pokreću samo u rukama osetljivih rašljara, a ne zato što su pod uticajem drugog uzroka. Izbalansirao je rašlje na jednom naslonu i prinosio razne rude rašljama i one su ostale potpuno nepokretne. Time je pronašao, da ne postoji nikakva naklonost (simpatija) između rašalja i predmeta. Kretanje rašalja objašnjavao je nesvesnim pokretima mišića u rašljara. On je time prvi poznati naučnik koji je pokušao naučno objasniti rad s rašljama.. Jean Francois pokušava 1655. godine napraviti instrument za pronalaženje vode. Verovatno nije uspeo jer se kasnije ponovno vratio rašljama. Rad sa rašljama u ovo vreme i nadalje naziva se rabdomantijom*, a rašljari rabdomantima. Rašljarenje je bilo godine 1658. priznato počasnom diskusijom u akademskim tezama u Wittenbergu. Raspravljalo se da li rabdomanciju treba uvrstiti u okultne sile ili ne. Zaključeno je da ne treba, osim u slučaju kad se radi o prevari, ali se ipak, kad su nalazi na terenu neverovatni, možda stoji u vezi sa đavolom. I pored progona i negodovanja od strane sveštenika, javljaju se sve brojniji rašljari koji svojim rezultatima zadivljuju i zbunjuju tadašnju javnost, tako da sveštenstvo počinje, jasno pod zakletvom držanja stroge tajne, proučavati te fenomene. Tome je naročito pridonela pojava rašljara Francuza Jacques-a Aymara. 0 njegovim uspešnim poduhvatima opširno je pisala štampa onoga vremena, vršili sa njim naučni pokusi, što je sačuvano u dokumentima do današnjih dana. Rođen je 1662. godine u Saint Marcelinu, blizu Liona. Ne zna se kako je postao rašljar. Sa 26 godina otkrivao je počinioce krađa. Tražeći malo kasnije podzemni tok vode, kopajući na tome mestu naišao je na zakopan leš jedne žene. Odmah se pomoću rašalja dao na traženje počinitelja ubistva. Rašlje su ga dovele do kuće njenog muža, koji je priznao zločin. Kada je bio ubijen jedan vinarski trgovac i njegova žena (1692. god.) a nije se moglo pronaći ko je to učinio, magistrat je u pomoć pozvao Aymara. On se uputio s mesta zločina sa rašljama u ruci, prešao most preko Rhone i došao u kuću jednog vrtlara, ušao mu u kuću i pronašao da su tu bila dvojica, koji su sedeli i pili, a zatim otišli. Nakon praćenja traga nekoliko dana, rašlje su ga odvele ravno u zatvor, gde je bio ubica zatvoren radi neke krađe. Kratko iza toga on je priznao svoje nedelo, te odao da je imao saučesnika. Osuđen je na smrt i rastrgan na kotaču.  Sveštenik Abbe de Vallemont mesec dana je 1698. godine izvodio s njim eksperimente i tvrdi da je sigurno da se u njegovim rukama okreću rašlje kada sledi ubice i lopove. Postaknut uspesima Aymara izdaje knjigu: Okultna fizika ili rasprava o božanskim rašljama (1693. g.), kojim delom staje u obranu rada sa rašljama. Inkvizicija zabranjuje ovu knjigu (1701.g.), ali se knjiga ipak ponovno štampa 1702. godine, a nakon toga ponovno 1722. godine. Čini se da je početak 18. veka vreme kad kler počinje prihvatati rabdomanciju kao normalnu pojavu. Nakon Aymara, u Francuskoj se pojavljuje novi glasoviti rašljar po imenu Barthélemy Bleton. Rođen je negde između 1740. i 1750. godine. Radi slabog materijalnog stanja, roditelji su.ga dali da radi kao sluga. Imao je sedam godina kada je, čuvajući stoku, seo na jedan kamen i došlo mu je zlo i počeo se sav tresti. Kad bi otišao s kamena, to je prestajalo, a čim bi ponovno seo na kamen, događalo mu se isto. Jednom prilikom je to opazio jedan sveštenik koji je dao na tom mestu da se kopa i pronašla su se jaka vrela. Rašlje koje je upotrebljavao Bleton bile su ispruženi štap kojeg je on držao s kažiprstima ruku. Štap je bio vrlo malo povijen. (Sl. 5) Okretao se nesvojevoljnim pokretima njegovih ruku. Čak i da je htio to učiniti, to ne bi mogao sam, s obzirom na način kako rašlje drži. Broj okretaja je iznosio 30 do 80 u minuti.. Postoji mnogo zapisanog i očuvanog o radu rašljara Bletona. Sposobnost za rad sa rašljama, dok je bio bolestan, bila je smanjena.  O Bletonu i eksperimentima s njim pisao je mnogo Dr. Pierre Thouvenel u Fizičkim i lekarskim memoarima (1781) i u Drugim memoarima (1784), u kojima je fenomen rašalja pokušao da reši svojom teorijom o elektrici. Vrlo često je eksperimentisao s Bletonom, koji je imao povez na očima, vodio ga po terenu desno i levo, ali se nije nikada desilo da je Bleton utvrdio da se nalazi na toku podzemne vode, kad na njoj nije bio. Bleton je pokazivao na površini terena, gde se dole podzemni tokovi granaju, šire ili propadaju. Dr. Thouvenel je naveo podatak da u šest stotina eksperimenata nije Bleton ni jedanput pogrešio. Bleton je radio za mnoge ugledne ljude onog doba: "To su bili grofovi, markizi, gradonačelnici i neka društva." Vršio je istraživanje vode i izvan Francuske. U maju 1782. godine Bleton je ispitan od šest naučnika. Zavezanih očiju on je pronašao zakopanu cev, kroz koju je tekla voda. Bio je to puni uspeh Bletona, pa je pronašao nekoliko izvora na mestima gde je to kraljica Francuske želela.. I dan-danas se proučava Bletonov rad od strane nekih naučnika. Godine 1790. rođen je sveštenik Abbé Paramelle koji se bavi istraživanjem podzemnih voda. On to nije radio rašljama, nego je to zaključivao po konfiguraciji terena i padu slojeva. Došao je do zaključka, da se voda u podzemlju ponaša slično kao na površini. Kiša pada na tlo, proceđuje se kroz trošni površinski pokrivač do nepropusne podloge, a onda ide po njoj na niže, stvarajući podzemne potočiće, potoke, jezera pa nekad i čitave reke, koje negde izbijaju na površinu. U 25 godina locirao je oko deset hiljada izvora, od kojih je velika većina i danas, u upotrebi. Paramelle je objavio svoje radove na otkrivanju izvora, i knjiga je doživela četiri izdanja. Kroz ovu kratku istoriju radiestezije govorilo se uglavnom o radu s rašljama, jer je o tome bilo dosta podataka. Sigurno je da je kroz svo ovo vreme i visak bio manje-više u upotrebi. On se spominje u delima Schota (1662) i Beyera (1749); ali izgleda da nije služio za traženje vode. Tek 1798. godine postoje podaci da je prof. Antoine Gerboin, došavši u posed jednog viska vršio sa njim eksperimente otkrivši, da visak reaguje u onoga, koji ga drži često na čudan način. Slavni hemičar Chevreul, član Francuske akademije nauka, nastavlja Gerboinove. eksperimente, sa viskom u vremenu od 1812. do 1833. godine, a rezultata o tome objavljuje tek 1854. u knjizi: 0 božanskim rašljama, visku zvanom istraživač i pločama koje se okreću. S obzirom da je bio apsolutno radiestezijski neosetljiv, to je izjavio da niti rašlje, niti visak, nisu nikakav instrument za istražne radove, bilo na vodu ili za nešto drugo. Ovaj zaključak zakočio je gotovo pola veka rad na proučavanju viska. Istraživanje izvora uzima maha tek početkom 20. veka. Rašljari i oni koji rade sa viskom počinju se ujedinjavati u regionalne, nacionalne i međunarodne kongrese. Vrše se stalno istražni radovi, kako u Evropi, tako i u nemačkim i engleskim kolonijama. Prvi kongres istraživača održan je u Hannoveru 1911. godine, Drugi kongres u Guilfordu u Engleskoj. Godine 1913. održava se u Nemačkoj "Internacionalna unija istraživača". Iste te godine održan je u Parizu "Internacionalni kongres eksperimentalne psihologije". U prvom svetskom ratu (1914-1918) upotrebljavaju se rašlje za pronalaženje pitke vode za vojsku, podzemne špilje za skloništa, kao i zakopane granate. Abbe Kermet napravio je 1919. godine nekoliko fascinirajućih otkrića na mestima iz daljine. U prosincu 1929. godine usvojena je reč radiestezija, koja je obuhvatila sve vrste radova, koji se izvode pomoću rašalja i viska, a uskoro zatim Emile Christophe daje radiesteziji na daljinu ime teleradiestezija. Kongresi su se održavali još u Barceloni (1927), Bad Rathenfeldu (1930), Veroni (1932), Lozani (1934), Liege-u (1939), a onda dolazi do Drugog svetskog rata, pa je tek 1954. godine održan Internacionalni kongres u Parizu, zatim 1956. u Locarnu i tako redom. U novije vreme radiestezija doživljava procvat. Izdaju se mnogi časopisi, revije i knjige, koje se bave tom problematikom. Radiestezisti 20. veka otkrivaju u radiesteziji nove spoznaje, proširuju znanja, izučavaju radiesteziju nastojeći je što više približiti nauci. Spomenuo bih Abbe Alexisa Bouly-a (1865-1953), koji se naziva ocem radiestezije, Abbe Alexisa Hermet-a (1966- 1937), nazvanog Princom istraživača izvora, Henry de France-a (1872-1947), Francuze, zatim Bülowa, von Uslara iz Nemačke, Beichla, Dr Benedikta, iz Austrije, Adamsa Gatakera, Hulinsa, iz Vel. Britanije i dr. Postoji u novije vreme čitava plejada izvrsnih radiestezista čije knjige možemo nabaviti u inostranstvu. Od naših radiestezista spomenuo bih najpre pokojnog inž. Stanka Jurdanu i Rudolfa Žihera, koji su izdali prve radiestezijske knjige kod nas. 

Poglavlje je iz knjige "Radistezija I" koja je delo hrvatskog radiesteziste Smail Dubravića.

Tajna dugog i zdravog života

Od trenutka kada se pojavio na svetskom tržištu izazvao je istinsku i iskrenu pažnju . Sve veći broj mladih, sportista, muškaraca i žena svih uzrasta i profesija ga prihvataju kao deo njihove svakodnevne ishrane. Imajući u vidu vreme i uslove u kojima živimo, zagađenost životne sredine, pesticide i hormone u hrani koju konzumiramo , globalno zagađenje vode i zemljišta , radioaktivno zagađenje od Černobila i bombardovanja iz 1999 godine , čini se da je jedan od retkih spasioca našeg zdravlja – PXD EKSTRAKT OD KOMBUHE.

U prošlim vremenima se živelo mirno i opušteno bez stresova , kada je svakome bila dostupna zdrava izvorska voda i kada nije trebalo da se ide na planinu zbog čistog vazduha. U današnjem stresnom vremenu kada nemamo vremena za naše najbliže , jedemo brzu hranu prepunu masnoća i holesterola, dišemo zagađen vazduh kao posledica se javlja nedostatak energije . Svetske statistike govore da je za 20-30% povećan broj obolelih mladih ljudi, a u nekim delovima sveta i više. Posebno je povećan broj neuroloških kardiovaskularnih oboljenja, tumora i kancera svih vrsta. U godinama konstantne zdravstvene degradacije sve veći broj ljudi se okreće proizvodima iz prirode , koje organizam prepoznaje kao deo sebe i zato ih prihvata , a to dovodi do njihovog blagotvornog učinka.

PXD EKSTRAKT OD KOMBUHE je najnoviji spoj dugogodišnje istočne tradicije i najsavremenije zapadne tehnologije . Kao 100% prirodan dijetetski suplement mogu da ga koriste svi , od beba do najstarijih osoba , bez obzira da li su na nekoj terapiji ili medikamentima. Ima izuzetno prijatan kiselo-gorak ukus i posle prve pojedene kašike odmah se oseća svežina, snaga i energija a njegovo kontinuirano korišcenje dovodi do podizanja imuniteta na maksimalan nivo i do detoksikacije organizma. Jedinstven u svetu sadrži kiseline koje sintetizuje naša jetra i odgovorne su za čišcenje krvi. Kada je krv čista tada je i rad svih organa u organizmu mnogo efikasniji . PXD EKSTRAKT OD KOMBUHE daje izuzetne rezultate u smanjenju povećanih vrednosti holesterola i triglicerida u krvi , povećava smanjene vrednosti gvožda ... itd.

Svi sastojci u sastavu PXD Ekstrakta dovode do povecana otpornosti organizma a samim tim i do sprečavanja nastanka velikog broja bolesti, jer kako stara izreka kaže :

GRAM PREVENTIVE VREDI VIŠE OD TONE LEČENJA!